Policijski glasnik

СТРАНА 174

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 22.

лагати са утринама по својој вољи, пошто оне нпсу општинско непокретио имаље о коме говори тач. 3. чл. 33. закона о општинама, већ су опште народно добро, које се не може отуђивати, јер је одређено на заједничко уживање и служи на корист свију становника дотичне општине, односно села. По изјављеној жалби, III. одсек Дрзкавног Савета нашао је, да је решење надзорне власти правилно и на закону основано С тога је одлуком од 15. марта 1910 год. № 2138. одбацио жалбу као неумесну. У жалби надзорној власти противу зборске радње морају се поименце побројати све неправнлнооти, противу којих се жали; иначе оне неправилности, које ннсу биле предмет оцеке надзорне власти, не могу бити предмет расматрања ни Државног Савета. Збор општине Ст. Аџибеговачке, на дан 7. јануара 1910 год. донео је одлуку, да се стара општинска судница са свима осталим зградама, због опасности од Мораве, премести са досадањег места на средокраћу ошитине, и то од баштоване С. 0. до механе Браће П , зато, што је то место на главном друму, где је најживљи саобраћај, где је црква, школа, итд. По жалби Саве В. и Христивоја Р.; иадзорна власт нашла је, да је рад општинског суда и збора у свему правилан и на закоиу основан, па је стога, на основу чл, 85. и 170. закона о општинаиа и чл. 33. зак. о уређењу округа и срезова, решењем од 22. јануара 1910 год. № 622. одлуку збора одобрвла а жалбу жалитеља као неумесну одбацила. У жалби Државном Савету противу решења надзорне власти, жалитељ Сава навео је, да исто не одговара закону по томе, што у радњи збора има ових неправилности: 1., што у опште није било одборске одлуке о сазивању збора за премештање суднице; 2., што и ако је било такве одборске одлуке, она је донета од недовол>ног броја одборника; и 3. што од дана сазива до дана збора није протекао законски рок из чл. 37. закона о општинама. Трећи одсек Државног Савета нашао је, да жалбени наводи, који се одиосе на неправилности одборске одлуке о одређивању збора за премештање суднице немају никакве вредности, пошто се жалитељ противу истих надлежној власти никако није ни жалио, у Јзаконом року, те је иста сада постала извршном и не може бити предмет расматрања. Без утицаја је и навод који износи, да није протекао законски рок од сазива до дана збора, јер је одлука одборска, као п објава општинског суда датирана 29. децембра 1909. год., а тога се дана није могло знати у Ст. Аџибеговцу, да су истога дана измене и допуне у закону о општинама стуш:ле у важиост, по којима је рок од дана сазива до дана збора најмањи 15 дана. Стогаје одлуком од 18.Фебруара 1910 год. № 1315. одбацио жалбу као неумесну.

Општинскн суд и одбор не могу од лица, која на пијаци лродају земаљске производе и животне намирннце, наплаћиватн пијачну таксу, нити ова долази у ред такса предвиђених тан, 4. нл, 128. закона о општинама. Одбор општине града Ниша, на свом састанку од 4. Фебруара 1910. год. донео је одлуку: да се од свију оних, који на општинским пијацама у Ншпу доносе и продају землљске производе и животне намирнице, наплаћује општинска такса на име кирије за употребу пијачних места, и то : од кола на којима су донети земаљски производи и намирнице 0*50 дин. дневно, од коњског товара 0*20 дин. дневно, и од нарамка 0 - 10 дин. дневно. Даље, одлучио је, да ова одлука има важити тек кад Министар Финансија одобри ове таксе. Разлог за доношење ове одлуке, одбор је иашао у томе, што је општина за ове своје пијаце купила потребно земл>иште, што те пијаце одржава, подиже их, гради на њима калдрму, држи своје тезге, полива их, чисти их, сметлишта односи на одређено место ван вароши, а сем тога за ове пијаце држи потребан број чиновника ради одржања реда и свега осталог што је потребно, као и потребан број служитеља, чистача, поливача н калдрмџија, а све то општину кошта новаца, те тај трошак општина треба да добије од такса, предвиђепих у чл. 128. тач. 4. закона о општинама. Надзорна власт иашла је да ни закоиом о општинама, нити ма којим другим специјалпим законом, општински суд и одбор нису овлашкени, да могу ма какву таксу наплаћивати од лица, која доносе и на пијацу продају земаљске производе и животне намирнице, нити се наплата ове таксе можс подвести под одредбу тач. 4. чл. 128. закона о општинама, која као приход општински предвиђа »таксу заупотребу општинских установа: здравствених, економских, културних и других«. Па како је чланом 4. Финансијског закона паплата пнјачне таксе строго забрањена и кажњива по § 114. казненог закона, то је надзорна власт, на основу чл. 152. зак. о општииама, решењем од 8. Фебруара 1910 год. № 3517. задржала предњу одлуку од извршења. Ио изјављеној жалби, трећи одсек Државног Савета пашао је, да је решење падзорне власти правилно и иа закону осиовано, па га је, иа основу чл. 170. зак. о општинама, одобрио, а жалбу као неумесну одбацио.

Један случај уништаја избора због тога, што је од дана објаве о сазиву збора па до дана избора про текло више од 20 дана, и што је бирачкн одбор нелравилно састављен. Драгутин Т. нз Б жално се Државном Савету противу избора часника за општипу б.... извршепог на даи 28-ог марта 1910. год. због ових неправилностп: 1. 1нто је од дана објаве о сазиву збора па до дапа збора протекло внше од 20 дана;

2. што у објави иије означено место зграда) где ће бити гласање ; 3. што бирачкп одбор није изабран по чл. 52. б. зак о општинама коцком; и 4. што бирачки одбор нпје урадио све оно и онако, како закон тражи. Трећи Одсек Држ. Савета, по оцени жалбених навода и доказа и расмотрен.у изборних акта, нашао је, да овај избор не може остати у снази из ових разлога: 1. што је од дана објаве о сазиву збора до дана избора протекло 25 дана, а тимс је повређен пропис чл. 37. закона о општинама; 2. што је бирачки одбор изабран на основу чл. 39. старог закона о општинама, а међутим ирема чл. 52. в. зак о општинама од 29. децембра 1910 год.у бирачки одбор поред председника улазе и два општинска одборника, које одбор из своје средине бира коцном. Стога је на основу чл. 170. закопа о општ. решио, да се овај избор ноништи. Одлука од 13. априла 1910 год. №4150.

Одлуке збора, одбора или општинског суда, којима се вређају права појединаца, надзорна власт може задржати од извршења само по њиховој жалби, поднесеној у законском року. Одбор општине сењске на свом састанку од 26. новембра 1909. год. донео је одлуку: 1.) да се касапска аренда за 1910. годипу изда под једно-годишњи закуп и то за цео атар општинскп, у који атар долази и Сењски Рудник; 2.) да су ту аренду дужни пла})атп сви касапи, баракери и остали који стоку кољу ради продаје меса или ради кувања и печења јела за продају; 3.) да касапска аренда буде по 0*10 дин. од једпог килограма меса, колика је била и за последњих шест годипа. Најзад, овластио је општински суд, да прописаним правилима ову ствар у дело приведе. Надзорна власт рсшењем својим од 30. јануара 1910 год. № 1473, а на основу чл. 85 и 152. зак. о општппама, задржала је од извршења ову одлуку са ових разлога: Што се у одлуцн ие паводе никакви докази, да је сењска општина раније иаплаћивала касапску ареиду на земљпшту Сењског Рудника, као државног добра, које је од села Сења и општине сењске одвојено својом засебном рударском управом, полицијом и сапитетом. Као такво државно добро, Сењски Рудннк сносп помоћу Државе и рударске колоније све терете на нстом руднику, који се односе на јавну безбедност, на одржање свих ондашњих установа, и остало. Према томе, да Сењски Рудиик улази у круг оиштине сењске, сви ти трошкови иа Сењском Руднику улазили би у буџет оиштине села Сењч, па би исте подмпрнвала општииа из својих прихода по тач. 4. урсд. о општ. приходима од 12. септембра 1839 год. (Зборник I. стр. 104—119.), а то не стоји, те зато општипа сењска нема права да наилаћује ову ареиду наједној рударској колоиијн, којауз ири-