Policijski glasnik

БРОЈ 1.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

еТРАНА 3.

цоја је дала још мање него и друга. Та евентуалност може иматн једино дејства на правни однос између поверилаца (односно дужника) и другога купца ; она је могућна последица уговора закљученога, на другој лицитацији, између поверилаца (односно дужника) и њега, другога купца. _Ола није пикаква последица правнога односа између првога купца и поверилаца (односно дужника) .цити може имати на њега какав утицај. (наставиће се) Ж. Пери-ћ.

ГРАНИЧНЕ МЕЂЕ УМИПШЈА И НЕХАТА ПРВИ ДЕО Глава I. Увод Кривично право има своју особиту социјалну задаћу. Целокупно право, па и кривично као његов део, има прву задаћу да Формира правни норедак, да рече: шта ое има .сматрати за законско право, а шта за неправо. И кад закон то уради онда држава, која се карактерише тиме што нма на расположењу један квантум велике и добро организоване Физичке силе, нагони свакога појединца да мора погптовати наредбе правнога поретка. Ако он то неће, биће нагнан силом. Појединац, па и читави редови друштвени у нормалноме стању ствари, немају могућности да се одупру државној сили. Ако то покушају биће уништени. И тако хтели нехтели, они морају да поштују ирописе правнога поретка. У свакој друштвеној организацији правни поредак гарантује појединцима известан квантум права, обезбеђује им један известан комплекс животних иптереса, да би они могли живети и делати сагласно основним принципима на којима почива та друштвена организација. Ти правом заштићени животни интереси људи, називају се правним добрима. Но правна добра могу припадати не само појединцима већ и организацији, заједници, целини. Свакоме појединцу стало је до тога, да његови животни интереси, његова пранна добра буду поштована, да их нико не вређа. Али је и држави, општом правном поретку такође до тога стало. Јер појединцима или појединим друштвеним организацијама додељен је онај квантум права који они морају имати, па да и целина друштвена као таква може постојати. Отуда се у свакој повреди правнога добра једнога човека, у исто време вређа друштвена целина, постојећа социјална организација, јер се подривају темељи на којима она почива. Врховна задаћа пак свега правнога норетка јесте да ту социјалну организацију, заједничко правно добро, чува. Држава као представник целине, у интересу њеном, мора да реагира на сваку повреду права. Она редовно реагира на тај начин тпто наругаиоца враћа у границе права. Али таква јој реакција нпје довол>на. Извеона правна добра поједи-

наца и друштва од особитога су значаја за целину, за државу. Та особито важна правна добра држава мора особито и да заштити. И кад неко њих повреди, онда се он не само враћа у границе нрава него бива ка жњен. Држава поииштава његова правна добра: живот, слободу, имање итд. готово свети му се за његове поступке. Заиста казном заштићења правна добра веома су енергично заштићена. Онај ко њих хоће да вређа зна да ће му се не само силом одузети оно што је он повредом добио, већ да ће му се п поред тога одузе.ти још и велики.квантум ирава којима сам располаже. Нормално се претпоставља да ћ,е свака повреда права бити пронађена и да ће на њу држава реагирати. Код правних повреда, за које се ка.зни, злочинац не може иикад рачунати да што добије, већ само да изгуби велику количину онога што има. Ако ум;е да мисли онда се он никад неће решити да сам себи чини зло. Ту је првенствени значај казнених прописа. Бво онда социјалне задаће кривичнога права: да између правних добара појединаца и заједнице пробере она, која нарочито треба да заштити казном и да их унесе у свој зборник. Кад то учици онда да одлучи како их, на који начин, којом еФикасношћу треба заштити, на име каквом и коликом казном злочинце треба казнити. Оно сад на даље има да утврди принципе и методе овога диФеренцирања и одабирања. Већ из овс задаће види се да свака културна и политичка епоха човечанства мора имати своје кривично право, које са друштвеном целином расте и развија се. Казна као спољни израз егзистенције кривичноправне власти државне, јесте реакција целине противу човека, иојединца, који није хтео да поштује онај ред што га је целица ноставила. Казна има циљ : да код свакога који би намеравао извршење кривичнога дела пробуди осећај страха за себе. За своја правна добра, а ако је дело већ извршено онда да дејствује тако да делнквент у будуће сличиа дела вигае не чини. На овој задаћи организује се систем казни и врши се одмеравање казне. Од спореднога је значаја да ли ће се овоме репресивноме или првенственоме дејству казне придавати већа вредност. Оба се дејства признају. Из циља казне несумњиво излази да кажњиве акције људи могу бити само озбилЈне и свесне акције. Ако казна превентивно делајући, има смер да појединцу стави на знање да се он извргаењем дела ставља у опасност да нашкоди самоме себи, онда ће то она моћи само тада, ако је деликвент у моменту ЈЈадње свестан тога да он чини негато гато је забрањено, недопугатено, да вређа туђа правна добра, да чини иегато нагата иема права. Деликвент дакле мора имати правилан појам о својој радњи и последицама њеним. Јер ако он у опште дела без свести, или ако дела у уверењу да чини нешто Законима, моралом и сватањем средине у којој живи, допуштено, кад нема представе о противправном или противдужносном карактеру своје радње,

онда од куда може ту бојазан од казне утицати на њега и одвраћати га од вршеАа злочина ? Пре свега злочинац треба да је у опште способан да појми значај своје радње, по том, да је у конкретноме случају био способан да га појми, па тек ирема таквоме човеку може запрећивање казном стварати отпорни мотив жељи. за злочином. И свој репресивни циљ може казна иставити само према свесним акцијама људи. Тиме што су извршили злочин, повредили социјални мир, злочинци су показали једну антисоцијалну црту свога карактера. Они су се показали неспособнима да живе животом који постојећа друштвена организација тражи од појединаца. Циљ извршења казне тада јесте да изглађава те антисоцијалне црте њихова карактера. Тога ради се захтева потпуно индивидуалисање казне, прилагођавање њено особинама појединих злочинаца, деловање онако и оним срествима како се тај конкретни злочинац иајбоље може поправити т. ј. оспособити се да може живети и бпходити се са људима онако како закон прописује, како је то нужно ради опстанка друштвене средине У којој је. Да би пак једна радња била израз карактера деликвентова, да би она била одблесак његових интелектуалних склоности, његових психолошких особина, та радња мора бити производ његове свести, мора бити овесна радња. Ова радња треба да се јави као резултат борбе многобројних престава у човечијој свести. Унутрагањи надражаји, психичке особине, карактерне црте, ваља да добију прилике да конкуришу са спољашњим надражајима, да учествују у борби око Формирања одлуке, око креације воље. Пема ли те борбе престава за радњу и иоследицу и против њих у човечијој свести, нема ли свеног остваривања последице помоћу радње, онда ми по таквоме поступку човековом не можемо да оценимо његове карактерне особине. Какве антисоцијалне карактерне црте или не. Деловање казне ту би било беспредметно. Ако се њена примена хоће да оправда, онда се она може примењивати само на свесне људске акције. Полазећи са ових основних поставки, одмах се закључује да се кажњавати само може човек, као једино свесно биће. А човек пак може бити кажњен само тада ако је делао свесно. Кад год је код деликвента оскудевала свест о његовој радњи, та радња не може бити подложна казни. То = је у опште признати принцип укривич- ' ном праву. Отуда се у многим законодавствима, па и код нас деца до извеснога доба за све своје поступке не кажњавају, јер се претпоставља да не могу имати свеети у својој радњи и карактеру њеном. На даље се поступци људи без свести, духовно болесних, и оних који су у моменту лишени могућ- 1 ности за нормално, расуђивање здраво, ј такође не кажњавају. (нАСТАВИЋЕ Се) Живно Топалови+1.