Policijski glasnik

СТРАНА 2.

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 1.

С Т Р У Ч Н И Д Е 0 0 ПРОДАЈИ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ОДЛУКА СУДСКИХ

(нАСТАВАк) Разлозима већине ми ћемо додати још и овај. Ми знамо да се лроцедура егзекуције може употребити само тамо где има извршне одлуке судоке. Када повериоци имају такву одлуку противу дужника, зар би било и правично и логично такав положај изменити због тога што купац на јавној продаји није положио излицитирану цену ? Зар није рационалније и правним правилима саобразније узети да је купац, кулујући пописано добро, себе ставио, у погледу поверилаца. у положај дужника чије се добро продаје, из чега излази да повериоци, и наспрам њега, имају она иста права која су имали и наспрам дужника, поименце право да, за наплату својих тражбина, не иду више пред суд ? Свакако треба узети да је купац на јавној лродаји примио на себе обавезу дужникову да ловериоце, у мери понуђене цене, измири, и, наравно, ту обавезу на себе је примио онако каква је она била, то јест у стању обавезе извршном одлуком судском утврђене. Иначе би купац, иротивно вољи њиховој, положај поверилаца једноотрано логоршао. Отуда закључак: да и обавеза купчева да плати онај мањак који се покаже другом продајом има исти карактер, то јест има се узети да је и та обавеза била предмет извршне одлуке судске, због чега није потребно да повериоци понова због ње спор воде. У осталом, кад год се врши пренов (новација) дуга на тај начин што поверилац место старог добија новог дужника (§ 848. Грађ. Зак.), тада је нови дужник — осим ако се не би нарочито друкчије уговорило — у истом правном односу као и стари. Према томе, ако је поверилац имао против старог дужника извршну одлуку еудску, он ће имати право, и према новом, на егзекутивну наплату. Јавна продаја је једна врста пренова где, место једног дужника, онога над којим се врши процедура принудне наплате, долази други,купац на лицитацији — наравно у границама цене коју је он на овој понудио, — што значи да повериоци могу, и од кулца, наплатити егзекутивно оно на што се он обавезао, па, дакле, и ону штету и трошкове из §-а 484.. Да се сви трошкови и штета која се покаже новом продајом може наплатити егзекутивно од купца на првој лицитацији, то мисли и Апелациони Суд (II. Одељење), у једној пресуди коју смо већ напред цитирали и коју је лресуду, као што смо итамо казали, одобрно и Суд Касациони (II. Одељење), решењем својим од 24. Октобра 1902. год. Бр. 8278.. Апелациоии Суд, на име, вели, у својој лресуди (С. Јањић, ор. сИ., Полицијски Гласник , год. 1904., број од 5. Септембра, стр. 275.) између осталога и ово: »Према овоме лрви купац није ослобођен одговорности за накнаду штете, него се за расправу исте имају нримепити општи прописи

гл. III. грађап. закоиика. Овако разумевање прописа § 481. гр. пост. утврђује се још и тиме, што се по тач. 6. § 465. грађ. пост. наалата штвте ове врсте може вршити егзекутивно и беа судске иресуде а1 ). У истом смислу је и решење Министра Унутрашњих Послова од 24. Августа 1884. год., Бр. 10096., које смо напред, у другом циљу, такође цИтирали и у коме стоји ово: „Штету, пак, на овај начин проузроковану (— то јест када купац не положи излицитирану цену па дође до нове продаје —), по јасном пропису § 465. т. 6. грађ. пост. наплаћује сама извршна власт из имања сада дужника... (— овде долази име кулца на лрвој продаји —) лрема продавцу — маси без пресуде или решења судског" 2 ). Међутим, као што смо то већ видели, решење Првостел 1Паб. Суда од 12. Децембра 1902. год. бр. 28357., које је одобрио и Суд Касациони (решење од 22. Алрила 1903. год., бр. 2596.), не само да спори заинтересованим лицима, дужнику односно иовериоцима, право да могу, без судске пресуде, наплатити од купца на првој лицитацији све трошкове и штету који буду другом продајом проузроковани, већ, по том решењу, купац одговара само у границама положене кауције 8 ). Да наведемо, у истом смислу, то јест да се сва штета која се другом продајом покаже пе може наллаћивати егзекутивно, још и пресуду, раније већ цитирану, Апелационога Суда од 19. Августа 1903. год. бр. 3258., у којој читамо и ово: »У лропису §§ 484. и 481. грађ. суд. пост. у начелу је признато право оштећеним лицима (дужнику и повериоцу) на накнаду штете, која би се појавила, кад купац не положи излицитирану цену, па се на другој продаји мања цена добије, а одговорност за штету и количина ис.те има се утврђивати аутем гр ађанског саора*) по прописима главе XXX. Грађ. зак. која говори о штети, јер одговорност за штету и количина исте имају свој извор у материјалном (грађанском) законику® 5 ). Ако други купац положи излицитирану цену, тада је ствар проста: од ирвога ће се купца тражити она разлика између цена на првој и другој лицитацији, заједно са интересима као и са трошковима који су поновном продајом изазвани, и само, као што смо то већ видели, може бити говора о томе, далн се сва та сума, коју први кулац дугује повериоцима (одпоено дужнику чије је добро продавано) наплаћује егзекутивно, без судске лресуде. Али ствар постаје тежа и компликованија, ако претпоставимо да ии други купац своју обавезу испунио није, да, дакле, ни он није положио цену коју је понудио на новој, другој, лицитацији.

1 ) Курсив је наш. 2 ) С. Јаљић ор. сг(., Полицијски Гласник, год. 1904., број од 30. Маја, стр. 156.. Г. Јањић, на истом месту, додаје: «У овом смислу има решење Министра унутр. дела П«№ 11641. од 6. нор . 1884. год. )} . а ) С. Јањић, ор. с11., Полицијски Гласиик, год. 1904., број од 5. Септембра, стр. 275.. 4 ) Курсив је наш. б ) С. Јањић, ор. сИ., Полицијски Гласник , год. 1904. број од 19. Септембра, стр. 288. н 289.)

Власт ће, наравно, тада одредитп и трећу продају, на трошак и штету другога купца (§ 484.). Ако сад и на тој продаји цена добру спадне, то јест ако трећа лицитација да мање него друга •— која је већ дала мање него нрва — ко ће одговарати за тај нови мањак, за деФеренцију из- _ међу друге и треће иродаје ? Да ли сам други купац или и онај лрви ? Да узмемо један иример. На првој лицитацији добро је продато за 12.000 дииара; на другој 10.000, а на трећој 8.000. Дакле, разлика је између друге и прве продаје 2.000, а између друге и треће, такође, 2.000 динара. Да ли ће повериоци моћи целокуипу диференцију између прве и последње продаје, у суми од 4.000 динара, тражити од самога првога купца; или ће они имати право од њега захтевати само ону разлику између онога што је он понудио и онога што је понудио други купац — дакле, само 2.000 динара, — док ће се за онај остатак имати обратити једино другом кулцу? За прву солуцију може се навести овај^ правни разлог. Да је први купац ноложио понуђену цену, то јест 12.000 динара, нити би дошло до поновних продаја нити би повериоци (односно дужник) претрпели штету од 4.000 дииара. Први купац је, дакле, проузроковач те штете, и он је дужан накнадити је по оној прећутној клаузули у сваком уговору, да се ллати штета која би се иричинила неизвршењем обавезе. Први купац, пак, ступајући, исплатом свих оних 4.000 динара. у права поверилаца (односно дужника) имао би да од другога купца тражи 2.000 дииара: овај купац, не извршујући своју обавезу, довео је до тога те је. ои, први купац, платио 4,000 динара, док би иначе нлатио само 2.000 динара, Друга, пак, солуција може се бранити овако. Положај заинтересованих лица ношто се сврши друра продаја јесте овакав. Први уговор о продаји и куиовини раскинут је, њега пема, јер је на место њега дошао други, онај који је закључио други купац, на поновној лицитацији ; од првога уговора преостаје еамо обавеза кулчева да повериоцима накнади причињену им штету, то јест да плати онај мањак који се је показао другом продајом. Дакле, иовериоци, иосле поновне продаје, имају ова два права: 1°. да траже тај мањак од првога купца и 2°, да од другога кунца траже оно што је он понудио, то јест другу излицитирану цену. Других права они немају, поименце немају, осим онога што смо под првом тачком навели, нншта друго да траже од првога купца. Обавеза у којој је овајбио наспрам поверилаца до поновне лродаје замењена је сада његовом обавезом да положи мањак и обавезом другога купца да положи излицитирану цену. Могло би се рећи да, у мери ове цене, новериоци су иримили за дужника другог купца, док с.у првог за толико ослободили. Овај правни одиос између првога купца и иоверилаца (односно дужника), овако заснбвап и утврђен, не може се изменити том евентуалношћу да други купац не положи цену, због чега је дошло и до треће продаје,