Policijski glasnik

СТРАНА 12.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 2.

био на осуству по своме » ириватном * послу, дуже од 15 дапа. или ако би на место чиновника, које је упражњено, морао доћи заступник. Боловање, које долази без воље дотичног чиновника, не може се убрајати у осуство по приватном послу, па се зато, за све време овога, и не губи додатак, ако није било потребе, да се после 15 дана одређује нарочити заменик. То јасно казује други став тачке г. чл. 4. правила за извршење закона о трошковима управних власти од ^8. априла 1902. год. П№ 9529, који гласи: »Ако би боловање трајало дуже од 15 дана, иа би за то време било иотребно да се одреди нарочити чиновник, да аасгуаа у дужности оболелог чиновника, онда оболелом чиновнику престаје тећи додатак после 15 дана к . Кад, дакле, у овом истакнутом случају није било одсуство по ириватном иослу, пего боловање по лекарској сведоџби, и кад у опште није одређиван заступник, онда је захтев Месне Контроле несаобразан закону, и против истог треба употребити правна средства; и 2. Истина, у члану 2. закона о троглковима управних власти од 9. јануара 1899. године стоји, да ће се додатак издавати на крају сваког месеца јер је у доба стварања овога закона, постајало законско наређење, да се плата издаје сваког 26 дана у месецу. Али доношењем закона о државном буџету, од 4. априла 1902.године, измењен је дан за издавање плате и додатака, и све ово везано за прву половину месеца, те је, тако, прећутно укинуто и наређење из чл. 2. закона о трошковима управних власти. То се још јасније види из чл. 124. закона о државном рачуиоводству, који је ступио у живот 1. јануара ове године, и који вели: »Исплата плата, пенсије, издржања, додатака, врши се почетком сваког месеца за месец који настаје". Како Месна Контрола својом иаредбом хоће да утврди други ред и за време од 1. јануара на даље, то је њена наредба противна поменутом закону, па се, наравно, не сме ни вршити од стране благајне, и на овој лежи дужност да редовним путем тражи од Гл. Контроле, да обустави једну наредбу Месне Контроле, која је противна закону. II Писар општине деспотовачке, пита: »1. Кад по чл. 131. зак, о општинама, општински прирез до 50% одобрава окрузкни одбор, а, преко 50°/ о министарство Финаисија, па се овај буди из кога узрока не може да наплати, којим путем и који је надлежан да га расходује; '2. Кад по чл. 126. закоиа о непоср. иорезу, распоређени и казнени порез и »прирез« застаревају за 5 година, онда може ли се узети да застарева и »општински ирирез" за које време и по ком законском пропису, и који је надлежан за расходовање; и 3. Кад се у току године из општинске касе изда извесна сума новаца на

набавку канцелариског намештаја, који у буџету на страни расхода није предвиђен, може ли се тај издатак во-дити као лривремени и да ое расходује у идућој години, пошто се и у буџет стави на страни расхода, треба ли за то одобрење и од кога, и има ли какве одговорности за овакав рад. Молим за објашњење у наредном броју »Полициског Гласника". — На ово питање одговарамо: 1. Кад се иеко ослобођава плаћања општинска приреза услед тога, што је пореском влашћу смаљена сума његовог непосредног пореза као основица за разрезивање оиштинског приреза. онда се мора ослободити и сразмерним делом општинског приреза. То ослобођење обухватају својим решењем пореске власти п врши се онако, како је објашњено у бр. 36. овога листа за прошлу годпну, на питање општине латвичке. Кад се, међутим, нско не ослобођава плаћања приреза, него се од њега није могао да наплати услед немаштине, отумаралости и томе слично, онда се, пошто се иемогућност иаплате констатује реФератом органа, коме је наплата била стављена у дужност, ствар износи на решење општинском збору, пошто по последњем ставу тачке 13. чл. 86. закона о општинама, општински одбор не може у опште решавати о овим стварима. Зборска одлука о томе, да је извесна сума расходована као пропала, служиће као доказ по рачунима нред Главном Контролом за разлику између иредвиђених и у касу унесених сума; 2. За општински прирез није одређена нарочита застарелост каквим специјалиим законом, као што је то учињено за порез у чл. 126. закона о неносредном порезу. Према томе, застарелост општинског приреза има се ценитн по § 931. грађанског закона, од 6 година као и за остале покретне ствари, које нрипадају држави, општиии или цркви. Расходовање општинског приреза услед застарелости, бива као и за опај под 1. који се не може наплати услед немаштине; и 3. Како се набавка намештаја, у ре- ; довним приликама једне општине, не може убрајати у непредвиђене потребе о којима говоре чл. 133. и 134. закона о општинама, то се ни исплата не сме вршити из ове позицнје, кад није предвиђена потребна сума буџетом. Ирема томе, издатци учињени на набавку намештаја, не могу се исплаћивати из редовпих буџетских прихода, намењенпх за иредвиђене нздатке. Ако је ово већ учињено иевођењем рачунао законским прописима, онда треба одмах унети потребну суму у буџет за ову годину, и кад буде одобрен, извршити ислату и тако регулисатп ствар. Ш Суд општине топлодолске, актом својим Бр. 1474, пита: »У члану 57. закона о општинама предвиђено је, да свако село мора имати свога пуномоћника.

По члану 58. истог закона, ово пуномоћије издаје изабраном пуномоћнику оиштинскп суд. на основу зборске радње. Моли се уредништво за што скорије обавештење. Да ли ово пуномоћије, треба да потврди и надзорна полицијска власт, и да ди исто подлежи плаћању таксе и по ком законском пропису?" —• На ово нитање одговарамо: Кад се у последњем ставу чл. 58. закона о општинама изрично велн, да изабраном сеоском пуномоћнику пуномоћије издаје општннски суд, на основу зборске радње, онда нема разлога да се једна јавна исправа оверава још од које власти, јер је овде самим законом учпњен изузетак од постојећих прописа за потврду пуномоћија. VI Суду општине пољаиске, на акт Бр. 71, одговара се, да је о нмуиитету послапнчком писато у бр. 1., 2. п 3. за 1909. год. у чланку »Парламентарни имунитет®, па нека суд тамо нађе одговора на ностављено питање о бачину нанлате аренде од посланика.

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА Пропнс нл, 158, закона о општинама може се применнтн само на активне општинске часнике, али не и на бивше часнике, односно оне, који у моменту изрнцања казне нису више на положајима активних општинских часннка. Месни одбор тр основне школе, на седници својој од 27. јануара 1910. год. казнио је десе^ ђачких родитеља новчаном казном, која укупно износи 140 дин., за неншљање деце у школу. Ово решење, у смислу чл. 24. закона о народним школама, одмах је доставпо суду општине к на извршење, али часницн исте општине те казне нису хтели наплатити у законом одређеном року од месец дана, већ су допустили да исте застаре. Због овога узети су на одговор бив. председник Милован М., бив. кмет Дамњан II., бнв. благајннк Тодор К. и кмет Живан Л., иа су у својим одбранама сваљивали кривицу један на другога. Надзорна власт нашла је, да се овим ни у колико нису оправдали, већ да су на против сваљивањем кривице од једног на другога дали очитог доказа о својој неуредпости и немарности у вршењу званичне дужности, па их је с тога, на основу чл. 158. закона о општинама, решењем од 12. маја 1910. годиие, № 8559. казнила са ио 50 дии. у корист државне касе, као и да солидарно накнаде каси школе тр .... застарелу казиу ђач.ких родитеља у 140 динара. Но изјављеиим молбама, III. одсек Државног Савета пашао је, да је решење надзорне власти, у колико се односн на казну кмета Живана Л., правилно и на закону основано, али да исто пе може остати у снази, у колико се односи на