Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Глава друга Садржина воље Ирактичне потребе изискују да се повуче једна демаркациона линија до које иде умишљај а од које настаје нехат. Умишљај и нехат морају се непосредно наслањати једно на друго. На опој међи гДе престаје умишљај, одмах наста.је нехат. Између њих не може бити никаквога размака, простора, у коме би делање било некажњиво. Али обе ове Форме личне кривице само се граниче, а не пролазе једиа у другу. Јер, кад би то пролажење било могућно, тада би у извесном случају једиа радња истовремено била и долозна и кулпозна. Таква је ситуација немогућна јер егзистенција долуса безусловно искључује кулпу, као што и егзистенција кулпе безусловно искључује долус. Кад

слабу црту свога карактера. Па је ли сад задатак државе да иреображава. лаж и карактер виновников и да тако уклања узрок злочину? То ће се са успехом моћи чинити једино тамо где по природи човекОв карактер још није дсфинитивно развијои и учвршћен, дакле у мЛадости. ГСад је пак вштовиик сасвим одрастао, онда није ј-едини задатак државе да преображава п.егов карактер, јер је тај задатак неизводљив. Судија тада вели одрасломе виновнику: Ти си крив за овај злочин и за то ћеш бити кажњен. Виновник иита: IIа у чему је моја кривица ? Шта ја сад могу што сам такав? Ово је дело б.ило нужна последица карактера. Судија одговара: Као грађанин и члан друштва знао си' да је такво дело забрањено. Ти си своју дужиост пренебрегао и општи ингерес захтева да на на њу будеш опоменут и да искусиш како таква дела држава неће да трпи. Право ти показује да твоје дело не одобрава, тиме што ти ствара зло које је равно делу. На то виновник приговара: Ја ре дакле кажњавам за дело које сам морао чинити; ја онда у ствари служим држави као срество само за њезине циљеве. А судија му онда одговара: Кад ти сад не би био кажњен, ти би рекао: шта ме се тиче држава ? Чиним ја што хоћу. Па би онда чинио нове злочине, па би тако радили и други људи. Ево, с тога ти мораш да отрпиш муке које ти је право доделило. Штосова концеиција слободе воље заиста је илузија, Како ми можемо утицати на натн карактер? Можемо једино тако, што смо закл»учком свога разума увидели погрешне карактерне црте и познали срества којима ћемо их преобраЈкавати. А шта је то закључак разума ? У ствари ништа друго него једна асоцијативна ирестава, комплекс многобројних других престава, и та асо.цијативна престава дела сад као засебан мотив на Формацију воље. Ни у томе разумном утицају па карактер нема дакле ничега спонтанога, некаузалиога. Г1огре(пно ми се чини и оно издвајање људскога делања испод Општега Закона каузалитета. То Шгос Чини с тога што под "мотиврша за постанак воље разуме само с>Не прђстмве које су постале спољашњим надраж&јем нерава. То, међутим, није тачно. Ми у свести имамо нрестаНе и исто тако од унутрашњих надражаја нерава, које нам се појављују као потребе ове или оне врсте. И те су преставе такође мотиви. И карактерне особине, било наслеђене, било стечене, нису ништа друго него мотиви. Општи закон каузалитета вреди дакле потпунце и за људско делање. 0 слббоди ВОЉе може се говорити само ако се иретпостави иодела човека На душу и на тело. Ми имамо права ту поделу данас назвати смешнОм. Човек је једћо јединство Материје. Али он је једно компликовано јединство, које сам данас још не разуме као што уопште не разуме процес Јкивота. Оно што ои у њему запаЈка, то је вечито кружење материје. А да је материја подлога сваке животне ФункЦије ,'доказ је то, пГго са поремећајем материјалие Организације пропада цео живот. Присталице слободие воље Могу тврдити да тада душа иде на небо. Ми неМамо разлога ни могућности да је тамо тражимо и испитујемо. IIа земљи постоји вечито кружење Материје, које подлежи закону каузалитета. •Ничега некауза.шога, па Ии покауз'ално л»удско воље.

би било другојачије, онда би се једна последица једновремено могла и хтети и нехтети. Да бисмо могли наћи границу којом се свршава умлшљај а настаје нехат, морамо испитати у каквим се разноврсним Формама може иојавити хотење. управ које се све последице могу хтети, шта улази у садржину воље. Умишљај је воља управљена на остварење последице. Отуда је логичан закључак, да ће умишљаја бити све дотле докле има и вољнога остваривања последица људске радњи. Од тога момента пак, од кога се више последице људске радње не могу свести на људско хотење као на своју каузу, престаје умишљај и настаје нехат, а у извесним случајевима и некажњиво делање. Хотењем је, хтела се само оиа пос-ледица чија је престава Фунгирала у комплексу престава које су изазвале, определиле акцију воље. Има престава које позитивно делају на нагпа осеКања те према томе изазивају одлуку, хотење да се дела на њиховоме остварењу. Остварење њихово иостаје циљ наше радње, и ако ми тај циљ заиста постигнемо, онда смо остварили оно што смо хтели. (НАСТАВИТгЕ СЕ) Живко ТопаловиЋ.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ МЕМОАРИ.')

Прва глава. Зато што сам се толико прерушавао и вештачки мењао изглед лица и држања, не мож,е ми се по изгледу одредити старост, и није на одмет да кажем да сам се родио 1775. године у Арасу, у кући близу оне у којој се 16 година раније родио Робеспјер. Родио сам се ноћу: киша је надала као из кабла а громови су грмели. Моја рођака, која ми је била и бабица и сибила, прорече ми због тога врло бурну будућност. У то време било је још људи који су веровали у предзнаке, а данас, нека су ти знаци најјаснији, колико је озбиљних л.уди који би се кладили у непогрешност госпођице Ленормонд! Како му драго тек извесно је да се природа није узбуњивала због мене, и далеко сам од тога да помислим да је горе и примећено моје рођење. Био сам тако развијен и чврстог састава, да сам, чим сам се родио, изгледао као да имам две године; одмах сам показивао велику снагу, снагу која је после ледила пајкуражније и најопасније зликовце. Кућа мога оца била је до војног вежбалишта где се обично скупљају мангупи из нашега краја, и ту сам још од раног детињства пробао снагу мишића тукући редовно моје другове, чији се родитељи непрестано жаљаху мојима.

') Видок је био шеФ нолицвје пигурности у Паризу.

У нашој кући говорило се само о ишчупаним ушима, изгребаним очима и поцепаном оделу. У осмој годинп ја сам био страх псима, мачкама и деци из суседства, а у тринаестој већ сам руковао, врло вешто мачем. Видећи да се ја дружим само са војницима мој отац се побоја за моју будућност и саопшти ми одлуку да се спремим за прво причешће. Два богомолЈца су ме спремали за овај свечани чин. Бог једини зна колико сам ја видео вајде од њихових лекцијаГ У исто време почео сам био учити и пекарскИ занат. То је занат мога оца који је желео да га наследим и ако сам имао старијег брата. Главни мој посао био је да разносим хлеб по вароши и увек том приликом сам свраћао у касарну. Родитељи ми нису ни знали за то, а како су калфе хвалиле моју љубазност и тачност то су се они правили да не виде моја стална задоцњавања. Ово је тако ишло све док они једног дана не приметише мањак у чекмеџету које иису никад закл.учавали. Мој брат, који је тако исто ударао гаамар чекмеџету, би ухваћен на делу и њега нспратише нском пекару у Лиљ. Сутра дан, не знајући због чега су ми брата одвели, приђем као обично да »прегледам (< чекмеџе, али на моје изненађење видим да је закључано. Истог дана отац ми нареди да хлеб разносим брже и да се враћам на време. Било је очевидно да нећу више имати ни новаца нИ слобоДе. Жалио сам ову двојну несрећу и решим се да се поверим другу Плоајану, који је био старији од мене. Како је тезга била просечена да се у чекмеџе спушта новац, он ме прво научи Да кроз руПу сиустим перо намазано катраном, али сам на овај начин могао извући само ситнији новац, те сам се после послужио лажним кључем који ми набави син једног жандарма. Од таДа понова сам празнио чекмеџе а зајеДно трошисмо крадепи новац у једиој каФани где беше наш главни логор. Ту се скупљаху приличан број познатих сумњивих људи и неколико млађих несрећниковића, који су на исти начин као и -ја долазили до пара. С њима сам се брзо спријатељио и они су »ге учили њиховим рђавштинама. То беше моје поштовано друштво где Сам проводио доколиЦе, док ме једног дана не изненади отац, као што је изненадио и мога брата, одузе ми кл.уч погато ми очита добру вакелу, и предузе толико предострожности да није требало ни помислИТи да ћу ја имати каквог удела у њетовим приходима. Није ми остало ништа друго до да са фуруне узимам десетак у натури. С времена на време дизао сам по који хлеб, али сам био принуђен да их продајем по ниској цени, те сам једва имао за колаче и малину. »Нужда нагони човека« и ја бех бацио око на све, беху ми добри и вино и шећер и каФа и ликери. Никад моја мати није запазила да јој се те ствари тако брзо троше и можда не би то ни опазила тако брзо да ме не издадоше два петлића, које сам хтео да придигнем. Сакрио сам их био подкецељом, али они стадоше да крече, те мајка опази и ухвати