Policijski glasnik

П0ЛИЦ1ШЈТШ ГЛАСНИК

СТРАНА 121.

помогао да паука Добије један сигуран, утврђен темељ, са к-ога бн могла корачати даље. Како у томе погледу стоји са питањем о умишљају и нехату ? Целокупно позитивно законодавство и јудикатура свију земаља, и тамо где легалне деФиниције има и тамо где је нема, сагласни су у томе да је суштина умишљаја хотење последице. Неколико најодличнијих криминалиста створили су теорију преставе. Они су покушали да теорију воље, владајућу теорију, огласе за психолошки нетачну и правно неупотребљиву. Развила се борба која траје скоро две деценије. Практичан резултат њен био је да су Лист и Франк, два најзнаменитија заступника теорије преставе, остали још само њени Формални заступници, док су стварно усвојили вољу као суштину умишљаја. Заступници теорије воље пак у полемици су за то време доказали и њену психолошку тачност и њену практичну употребљпвост, а на нротив код теорије преставе показали психолошку негачпост и немогућност њему да постави границу изме!)у нехата и умишљаја, неспособност дакле да реши најважније питање у овој материји. Казнени законици из прве половине прошлога века имали су деФиниције умишљаја. Тада је теорија воље налазила опште признање, па је владала и позитивним законодавством Законици друге половине прогплога века махом деФиниција немају. У последњим деФиницијама његовим водила се најљућа борба две теорије о умишљају. Легалне деФиниције јављају се тек у законицима двадесетога столећа: делимично јапанс.ком, бугарском, руском швајцарском. Сви нови законици најрадосније усвајају теорију воље, јер сматрају да је научни бој уродио већ једним потпуно зрелим плодом, и да је време да се ради једнобразности и сигурности правосуђа утврђени резултати законски признају. Ве 1е^е Гегеш1а потребне су и могућне су деФиниције умишљаја и нехата. У њихово се редактирање нећемо упуштати, али је нужно показати елементе, које деФиницијама ваља обухватити. II Суштина је умишљаја воља управљена на остварење свих обележја кривичнога дела. Ми смо довољно јасно појам умишљаја одвојили од појма нехата, и нехат од случаја. Али ради једне легалне деФиниције нужна је ве1]а специФикација, ближе одређивање појма умишљаја. Ваља дати одговор на питање: да ли се воља, хотење, код умишљаја простире само на битна обележја кривичнога дела или и на повреду права; да ли се хоће само последица или са њом још и правна повреда; да ли је, дакле, за нојам умишљаја нужна свест о томе да је последица противправна? По том требаумишљај разликовати од једнога сличнога појма, од намере (АШсМ). А.) У кривичном праву постоји презумцијаслободе, допупггеностисвакељудске акције. Да би се људској радњи тај карактер одузео она мора извесним законским прописом бити изрично забра-

њена. Па основу презумције слободе људима је допуштено чинити све што им изрично није забрањено. Услед постојања презумције слободе деси се да људи пуни поштовања према закону, учине казнимо дело, уверени да је допуштено оно што чине. Да ли сад треба казнити човека који није знао да је његова радња забрањена? Да ли је свест о противправности радње обележје нојма умишљаја? Већи број позитивних закона садржи став: незнање закона никога не извињава. Тако је и код нас. Новији законици пак, у којима преовлађује индивидуалистички поинцип, воде рачуна о виновниковој концепцији правне природе радње. Тако на пр. јапански, норвешки законици и швајцарски пројекти на случај незнања да је радња забрањена. допуштају ублажавање казне, па чак и пуну некал^њивост Закони су, веле заступници старијег сватања, објављенн и сваки има могућности да се о њима разбере. Ако он то не учини нека своме немару прспише што при предузимању једне радње није знао да је забрањена. Политичка нужност и интереси правне безоедности захтевају да се претпостави знање свакога уредно објављенога закона. Опасно би било питање о кажњивости једне радње чинити зависним од виновниковога сватања о моралном карактеру те радње. Закон би тада изгубио сваку објективност ; његова би примена зависила од већега или мањега разумевања преступниковог, те би небрижљив и слабо морално развијен био правилан сам, и судија би тада делио милост у место правде. Индивидуалистички кривичноправни принцип у овме је питању нашао најбољега израза у мотивима за норвешки казнени законик. Тамо се разлаже овако: Редовно се тврди да од казне не може заштити незнање казненог закона или кажњивости радње. Свакако је увек довољно да је виновник само знао за аротиваравност своје радње. а не за њену ка жњивост. Онај који свесно противправно дела, чини нешто што и сам зна, да не би требао да чини. Отуда је он нарочито имао разлога да се инФормира је ли та радља кажњива или не. Сумње може бити само тада, кад виновник није знао ни за аротивиравност радње. Систематски би се највише могло рећи да у овом случају не постоји умишл»ај већ с-амо нехат. Супротно мишљење ни само не вели да му је све једно знао виновник за противправност дела или не, већ поставља иретпоставку да се правни прописи знаду. То у ствари није ништа друго него одбацивање из практичних обзира једнога принципа, чија се тачност начелно иризнаје. Отишло би и сувише далеко, ако би свако незнање противправности радње за собом увек повлачило некажњивост. Јер и овде делимичпо вреди, ма да у много ужим границама оно, што смо рекли с обзиром па књижевност, да је впновник морао имати ма и најмањег разлога да сумња у правну допуштеност своје радње, па је отуда требао да се пре радње о томе обавести. Аки би и

тада казна зависила од виновниковог сазнања права, онда се он никад не би осетио побуђеним да се инФормира. (СВРШИЋЕ СВ) Живко ТопаловиЂ.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ДВА ЛИСТА ИЗ ИСТОРИЈЕ БЕОГРАДСКЕ ПОЛИЦИЈЕ САОПШТИО А.

I Политичка пасквила. Октобра 4. године 1838. примио је Кнез Милош у Крагујевцу хитни извештај од »всеподањејшега" Теодора Војанића. који је по стицају прилика у то доба стајао на челу српске полиције у Београду. Извештај је садржавао мало необичнију ствар, па је и у Конаку произвео довољну узрујаност. »Не изостављам — пише Војанић Кнезу — Вашој Светлости учтиво до знања доставити, да је данас Јован Михаиловић, Мате Апотекара калФа, када је рано у јутру дућанска врата отворио, уви(ди)о је на авлински врати до дућана ову прмкључену цедуљу прилепљену, — и газди свом Мати предао, и Мата Апотекар копију исте цедуље мени пошље, и ја-одма у Апотеку отидем, овај прикључени оригинал одузмем, акопију онде уничтожим«. То је било 2. октобра рано изјутра. Као што се може унапред знати, та је цедуља била пашквила, а пашквиле су у раније доба биле моћно оружје у међусобној личној и политичкој борби. Сад више нису у моди; заменила их је јавна реч... Ова је пашквила гласила: »Ој Оџесу, Инглезки Консуле! »Чуј добро шта ти се говори ! »Прођи се ти Србски послова, јер ћеш горе проћи него твој ортак Васојевић. Њему су Турци пе(н)џере са г....... измазали, а теби ће Срби главу оа Балегом намазати. 1,4])ј добро шта ти се Говори!« Хоџес је био добро познати инглески конзул, који је са свога утицаја и стварног учешћа у унутарњим пословима нашим управо ушао у историју политичкопартијских трвења наших. Кнез је био не мало изпенађен тпм сазнањем. И његова је одлука била брзо готова. Од Теодора Бојанића, који се с тешком муком потписивао, доста је било и оволико колико је учинио. Да даље трага за извором пасквиле и да сличпе будуће појаве спречи благовремено од њега није било очекивати. С тога 8. октобра Кнез пише Бојанићу: »По потреби званичној нашли смо за добро службе Ваше, коју сте у својству Директора Полиције у Београду отправљали, ослободити Вас, и опредјелити Вам