Policijski glasnik

СТРАНА 22.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ '3.

љаду дииара, које сам хтео носити у штедиониду. Кунем вам сс Богом, да то значи као да их већ имам у џепу. — У толико боље, ја вам то жслим, одговори истражни судија, одлазећи са помоћником и жандармима. Суседи се такође удалише, прилично подсмешљиви. Остадоше само Гусоти и њихове две слуге. Господар Гусот одмах објасни сво,ј план: дању тражење а ноћу непрекидио стражарењо, па ма колико дуго то трајало. Та, за Бога, и отац Тренар је човек као и остали људи, који једу и пију. Да бп јео и пио, мораће, дакле, и он изићи из своје јазбине. — Строго узев, рече господар Гусот, он може имати у свом џепу неколико корица хлеба и скупитн, преко ноћи, нешто корења, али немл апсолутно ништа за пиће. Ту је, пстина, извор, али тешко њему ако му се приближи. Сам господар Гусот примио се да овог вочера стражари код извора. Носле три сата сменио га јо најстарији син. Остала браћа и слуго лежали су у кући, очекујући свој ред. Да се не би десило какво изненађење, упаљено су све свеће и лампе. Ово се понављало петнаест узастопних ноћи. За свих петнаост дана мајка Гусот и два човека стражарили су, док су остала петорица истраживала у заграђеном мајуру. За ове две недеље ништа се не догоди. Закупац не попушташе. Он доведо једног бившег инспектора сигурности, који је становао у суседној вароши. Инспектор оста целу нодељу дана, али не откри ни оца Тренара нити какав, ма и најмањи траг, који би давао наде да ћо се он пронаћи. — Он се добро држи, понављашо господар Гусот. Јер, он је ту, лупеж! Он је сигурно ту. Тада... Седајући на праг врата он ружаше непријатоља, дерући се гласно : — Животињо идијотска, волиш ли више да цркнеш у твојој рупи нсго да испљујеш новац? Цркни, дакле, гаде! Госпођа Гусот од своје стране додаваше својим крештећим гласом: — Ако је то затвор, који те плаши, остави новчаницо па божи. Али отац Тренар ћуташе као заливен; муж и жена само се узалуд замараху. Наступишо ужасни дани. Господар Гусот не могаше вишо спавати, дрхтоћн од грозпице. Синовн постадоше џандрљиви, свађалице и пс оотављаху вишо пушке из руку, немајући .друге идојо до да убију*крадљивца. У селу се говорило само о овомо. Афера Гусотових, у почетку локалне природе, доспе најзад и у новинс. Из престонице и главног моста дојурише новинари, које господар Гусот глупо одбијаше. — Сваки јо господар код својо куће, говораше им он. Гледајто ви ваша посла, а ја ћу моја. Овде нема ништа да се види. — Међутим, господар Гусоте. — Оставите ме на миру.

II он им иопред носа затвараше врата, Прођоше већ четири недеље од како се отац Трепар сакрио између ебервилских зидова. Гусоти тврдоглаво продужишо истраживања, али из дана у дан губљаху све вишо наду. Као да су наишли на неку тајанстиену пропреку, која декуражираше њихове напоре. Почели су се већ мирити са идејом да никад више ноћо видети свој новац. (СВРШИЋЕ св)

ВИДОКОВИ МЕМОАРИ

(НАСТАВАк) Једне вечери, гоњен оном потребом коју и цар задовољава пешице, устао сам да тражим излаз ; гурнем једна врата, она попустише; по свежини ваздуха осетио сам да сам удворишту; место беше тесно, пођем напред пипајући; наједанпут саилетем се, повредио сам неколико камонова; опружим руке да бих со задржао и док сам једном руком дохватио нокн дирек, другом дохватим ноку ствар дугачку и меку. Био сам у мраку и учини ми се као да светле неке варнице, а по додиру мислио сам да сам напипао длакаво продужењо кичме каквог четвороношца; стогнем добро и повучем у вис, у руци ми оста одрта кожа и с њом уђем баш у тренутку кад је г. Дубл Крош командовао играчима вичући на сав глас: реа од аацова. Не треба ни питати да ли је то примљено озбиљно; цело друштво стаде маукати; пријатељи зечјег червиша маукали су у шали као и други, и пошто су натукли кашкоге повикаше лижући прсте: чешљамо се као пацови, њима со хранимо, живећемо дуго јор мајка мачкова није умрла. Муштерије ча-Гилотинове хтеле су вишо него што су јели, па ипак ја бих могао доказати да су у његовој крчми биле ноколико гозбо, које кад сс изузме пиће не би коштале више ни у каФани Рим или код Грањана. Сећам се шест људи, неки Дријонкур, Вилат, Питру и још тројица, који су у њој за једно вече потрошили 166 динара; истина сваки је од њих довоо своју даму. Нема сумње кафоџија им јо мало огулио кожу али се они но жаљаху, не начинишо никакву примедбу но плагише достојанствено но заборављајући чак и нааојницу келнеру. Ја сам их похапсио у тренутку кад су плаћали не мучећи се да виде да ли су појединости у рачуну тачно забележене. Крадљивци су издашни кад су имали »срећу (( , а ови тск што су били извршили неколико замашнијих краћа, које данас испаштају у казненом заводу. Тепшо јо веровати да у центру цивилнзације може постојати једно такво гнездо, као што је јазбина Гилотинова; њу треба видети. Људи, жене, сви, пушили су играјући; лула је ишла од уста до уста, а највоћа љубазност, која се могла учинити дамама, које долазе на ове

сасганке да покажу своје дражи у непристојном држању и понашању, била је понудити им „шљиву" а то ће рећи дуван за жватање или завијен, прома степену интимности, н то иошто је прво опробан. Официри за одржање реда и њихови инспектори били су и сувишо велика господа да би могли доћи и мођу овакву публику; они су се брижљиво издвајали и избегавали додир који им је бпо одвратан; и мени је то тако исто бнло мрско, али сам био уверен, да бих могао пронаћи и похватати злочинце, не треба да очокујем да ми они сами падну шака; зато сам се решио да их тражим и да не бих узалудно запињао, трудио сам се прво да сазнам места, која су радо посећивали, а после као риболовац, којн је нашао рибље гнездо, бацао сам удицу на сигурно. Јанисам губио своје време; смешно јо то да човск, који има року, очекујо кишу; алм оставимо Фигуре, да •прпчам дал^е. Сво казује да полицијски орган, који се роши да успешно ради на уништавању крадљиваца, треба да, колико јо могућно више, живи с њима, тс да уграби прилику да их могадно предати правди на осуду. Тако сам ја радио а моји протпвници су то назнвали градити (хватати) лопово; ја сам на тај начин похватао врло много крадљиваца нарочито у почетку моје службе, Једно после подно, зими 1811. сину ми у глави да ми јодна седељка код Гилотина не би била бескорисна. И ако нисам спортиста ја сам увек, но знам зашто, слсдовао надахнућима ове врсте; набавио сам, дакле, одело и пошто сам удесио да не нзгледам модеран пођем сајодним тајним агснтом, неким Рибулстом; то је био препредењаковић да су га све Хурије И8 оваквих 1аФеџиница у предграђима присвајало за свога љубавника, ма да он јуришаше тако исто и на раднице памучних Фабрика, које је сматрао као најлепше малчанке. За намеравани излет била нам је неопходна једна жена; Рибулст имађаше под руком једну баш каква нам је тробала: своју љубазницу, ноку Манон Ла Блонд. За час она се „спреми": навуче вуноне чарапе, стогну струк своје црвено хаљине, пребаци сиву мараму са белим ивнцама, обу накривљене ципелс, зачешља косу и повеза се марамом. Манон беше сва срећна што је постала котарица са дво дршке. Упутисмо се тако, руку под руку, у Куртиј. Дошав у крчму поседасмо за сто у једном углу да би могли видотц све што со догаћа. Рибулст беше један од оних људи чије само ирисуство наређивашо журност; он није био рекао ни речи, а још мање ја, а већ смо били послужени. »Видиш, каже он, аљугар (каФеџцја) зна наредбу: резна (впно; жвањетина (печење) и салата." Ја запитах да ли би имало рибо. — А, јогуљо, повика Манон; љути ће се због тога и, ово јо доота добро. Нисам наваљивао и почесмо сви тројица јести са толикнм апетитом као да нисмо знали тајну ча-Гилотпнијове кујне. За време јела нека галама, отуд од врата, привуче нашу пажњу. Неки »по-