Policijski glasnik

Г.РОЛ ч\.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 165.

вечером враћао кућп само »мало весео 11 како се то каже »милосрдним« језиком људи његове врсте — сад се почео враћати иијан као земља. Скоро сваки други ; трећи даи доношен је из крчме кући да се истрезни. Жалосни су били ти часови његовог истрежњења и враћања у л>удски живот! Тек тада је увиђао сву страхоту свог положаја и необуздани наступи гњева према свима и свакоме правили су од оног дотле мирног Мићуна једног опасног човека. Његова жена и кћи иостајали су тада његови мучениди... Најпре узајамни прекори, па свађа, п, док си оком кренуо, а муж и жена већ се ухватили за кике. То се дешавало, тако, сваки боговетни. дан. Наравно, да је жена, као слабија, увек извлачила дебљи крај. Од те петражене иосведневне супружанске нежне »масаже« била је, сирота, сва модра као чивит. Кћи им Бојана, која је већ била стала за удају, увек се, у тим моментима, стављала па мајчину страну, те је, с мајком, и солидарно, извлачила свој део. Жалосна је то била кућа! Жалостан је то био живот! И да неколико добродушних суседа нису, у таким приликама, благовремено притрчавали, да укроте побеснелог човека, ко зна, шта би тада било с његовом женом и кћерју. Кад му сасвим неста новаца и кад је, продао и последњу парцелу непокретног имања, тако да му још само оста кров над главом, изгубљени човек отпоче полако, једно за другим, износити из куће и покретне ствари. Све оде на ракију... Мало по мало, па у спаваћој соби не оста ништа друго до један сто, две столице, једна сламњача, три јастука и један једини губер, који је представљао заједиички покривач за све њих. Три лица под једним покривачем! Та ситна, и, на први иоглед безначајна околност, била је међутим, узрок иотиуне катасгрофе ове иородице. * * * Једног јесењег дана, када је предсобље среске канцеларије у Ј. било препуно сел.ачког света, који је грајао и кашљао, очекујући да буде примљен од »господина иисара«, стајала је у гомили и Јеленка,

жена Мићуна »јунака« ове приповетке. Ненавикнути да је ту виде, иако су знали за рђав живот између Мићуна и Јеленке, срески служитељи су је л>убопитљиво посматрали. За то време »одаџија« је неирестано стајао на вратима, пријављујући нова н нова лица, која би, после десетак минута, пробављених у канцеларији, излазила напоље тромо и расејано, и како је то обично, у наших сељака, не умејући да погоде врата за излазак. — Хајде, ти, унутра! — трже Јеленку из сањарија груб одаџијин глас — Је л' ја? — пита збуњено Јеленка. — Не мој отац! — одвраћа јој полугласно набусити одаџи ја, ставља јој руку озади, и, тако рећи, угура је унутра. — Које добро, снашо? — пита је чиновник уобичајеним гласом, не дижући главе, већ прелиставајући једном руком некаква дебела акта а другом первозно чупкајући црне, потшишане брчиће. — Камо да је добро, лепи мој господине, него неваља и сиња срамота! — Шта је то било, казуј! — Ево, господине мој слатки, све ћу ти испричати по реду, рече снисходљиво, и, поготову срамежљиво, сељанка и отпоче своју причу. Почела је поиздаље, и причала је живо, с узбуђењем. Мора, да је предмет, о коме је говорила, био ингересантан,јер полициски чиновник најпре преста даље расејано прелиставати акта, затим љубопитљиво диже главу, и гледаше нетремице у сељанку, а, потом уста са столице, и крај приповетке сачека стојећи, узбуђен, разрогачених очију. И два друга чиновника из те собе устадоше са својих места, инстиктивно приђоше ближе иследнику и међу њима наста жив разговор. — Нечувено ! Отац, силовао своју рођену кћер! — вели један. — Далеко смо отишли с нашим друштвеним моралом ! — примећује иронично други. — Чујете, — вели трећи, — Ово иедело баца л>агу не само на село у коме се догодило већ, у неколико, и на цео срез. И, право да вам ка-

жем, мени је ненријатно што сам чиновник у таквом једном срезу. —- Добро снашо! — нрекиде разговор иследник. — Иди ти сад кући, а ми ћемо поступити даље по закону. Погружена и несрећом утучена бедна жена отвори врата и лаганим непоузданим кораком изађе из канцеларије. Ка^д се врата за њом поново затворише, у соби наста, за неколико тренутака, мучна и непријатна тишина. Сва три чиновника, очито узбуђена детал>има сељанчине приповетке, мргодно су ћутали, слушајући расејано. како ледене јесенске кишне каиљице монотоно добују у прашљива канцеларпјска прозорска окна... (СВРШИЋЕ СЕ) ИЗ СТРАНОГ СВЕТА

0 несталим особама. Једно оделење иарнске полиције бави се истраживањем у интересу Фамилија. Довољно је занимљив одговор, који је један шеФ тога оделења у извесној прилици уиутио једном повпнару, који је хтео да дозна, што се знатп не сме. ШеФ је одговорио: — Наш је принцип, да никад ништа не говоримо о овој служби, која је врло деликатна; а то је врло појмљиво, ношто често држимо у рукама част једне Фамилије. Али некад смо сретни, што можемо неком журналу дати ФотограФију каквог несталог малишана ... Управник се париске полиције јако зарадује, кад се успе у трагању и кад престану сузе каквог забринутог родитеља. За годину дана има преко 18000. несталих особа, а једна десетина од тог броја буде пронађена. Ништа теже него пронаћи одбеглог, који уђе у хотел и промени име. Ако нема уочљиву Физиономију, ни мало нема потребе да брије браду и бркове; нека се само покаже равнодушан, слободан, нека како ваља одпоздрави хотелијера, и нико неће на њега иосумњати... Кривца је лакше пронаћи, јер има пупо његових ФогограФија; док за једиог обичног несталог човека, нема те могућности, пошто се за истраживање несталих ништа не плаћа. Ми