Policijski glasnik

ВРОЈ 34.

Г10ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 271.

снорно иитања о важности те одлуке оиштинског одбора. — Ако се сматра, да одборска одлука у себи садржи ираву осуду на плаћање, и да је та одлука деФинитивно расиравила нредмет о плаћаљу накнаде штете, те да се не може ионова расматрати и расправл>ати пресуђена ствар (иоп ђјз 111 1 (1ет), онда би се могло узети, да се иа основу те осуде, на основу те одборске одлуке, може вршитн и егзекутивна наплата накнаде гатете од грађана, кад ови неће драговољно да плате оно на шта их је општински одбор осудио. Али овако посматрање не изгледа тачно Кад онштински одбор није никаква судска власт, и кад у надлежност онштинског одбора закон није ставио и то да може осуђивати грађане на илаћање накнаде штете, онда је основаније узети, да је одбор општински, доносећи изложену одлуку, прекорачио круг своје надлежности, и да је као апсолутно ненадлежап решио ствар, за коју је надлежна једино судска власт (чл. 146. Устава), те да је та одборска одлука тим самим ништавна. Код ова,квог тумачања, егзекутивне наплате на основу одборске одлуке не може бнти, већ та одборска одлука може једино послужити општинскнм органима као овлашћење, да код надлежног суда издејствују осуду нанлаћање накнаде због уживања општипске имаовине. Минтл^ење супротно овом не би се могло бранити ни прописом из § 465. грађанског судског поступка (по коме се без судске иресуде или решења може: прикупл;.ати државни порез и прирез; прикупљати општински прирез; наплатити калдрма, која би испред чијег добра по наредби власти начињена била; извршавати решење полицијске пли друге административнс власти ; наплаћивати ђумрук; и наплаћивати штета, која би се нрема § 484. грађанског судског поступка новом продајом показала), јер решења административних власти, која се могу извршити без судске одлуке, јесу само она, која доносе административне власти у кругу своје законе надлежности; сем тога општински одбор овде и није радно у својству административне власти, делегираном од државне власти. — Што се тпче одлуке одбора оиштинског, но којој би се покупљени новац од

накнаде за уживање општипског имања имао уиотребити на отплату утрпнске порезе, сматрамо, да надзорна влас/г није требала ни ту одлуку иуштати у извршење нрема члану 152. закона о оиштииама, јер она нпје саобразпа закону са овихразлога: накнада, коју би општина паплатнла, треба да уђе као приход олштински у оиштинску касу; плаћање порезе на утринска земљишта незавпсно је од номенутога нрихода, и тај издатак на утрински порез треба да буде предвиђен оиштипским буџетом, односно треба да буде покупљен од грађана, који своју стоку на утрини напасају, јер је чланом 12. закона о непосредном порезу предвнђеио, да утрински порез нлаћају општине, па га распоређују п наплаћују од оних, који своју сгоку на општинским утринама и јавним испустима иасу, и то према броју и врсти стоке. * * * Суд општине краљевачке актом № 1061. од 24. августа ове године упутио је питање овакве садржине: Једна преудата жена имала је сина из првог брака. Живела је двадесет година одвојено од другог мужа, али брачни спор није никако водила. Син је дневном зарадом издржавао мајку као једипи хранитељ, али и он погине у рату, а на скоро јој умре и други муж, те она остане без икакве имаовине и услед старости неспособна за какву зараду. Да би добила инвалидску потпору, тражила је од општинског суда уверење, да јој је син био једини хранитељ, и да она у својој 75 години старостп нема никакав начин за издржавање, пошто је спна нзгубила. — Пита се: може ли општински суд издати тражено уверење, и да ли ће ова старица имати право на инвалидску потпору ? Одговор: Кад је удовица ступила у други брак, а од другог мужа није прописним путем разведепа нитп јој је тај други брак уништен т. ј. за ништавпи оглашен, онда се она има сматратн за жену другога мужа са свима правима која жена има за живота или по смртп свога мужа. Поигго јој је и овај други муж умро, то би она имала право удовичког уживања на имању свога мужа, а

и право својине, ако но закону или тестаменту не би било других наследпика. Према томе нраво ове жене за инвалидску погпору зависило би од тога, да ли она има у својину или на ужпвање какво имање од другог мужа. Ако нема тим начпном нпкакво пздржавање, онда се она пма сматрати као самохрана мајка једног погпнулог војно 4 обавезнпка, која услед старости није ссособна за привреду, те бн јој припадала инвалидска погпора, ношто по закону о потпори војних инвалида и породица погинулих, умрлих н несталнх војника, кад војни обавезник у рату погине, пли од задобнвених у рату рана умре илиу рату неетане, члаповима његове породице припада нраво на потпору, ако је та породица била сиромашна а погинули, умрли или нестали војник био њен једини хранитељ. Међу чланове нородице, који имају права на потпору, долази иоред удовице, деце, нејаке браће и сестара (ако је овима, као оскуднима, војник био једини хранитељ), и родитељи војникови. Родитељи потпору добијају до своје смрти. — Да би се овој старици одредила потпора треба је, без наплате такса, снабдети овпм иснравама: уверењем од командаита, где је и у којим ратним прпликама погинуо њен син; крштеницом синовљевом; уверењом од месне управне власти о сроству и о томе, да нема другог начина издржавања, већ да ју је сип издржавао; и уверењем два имућна грађапина, потврђепим од полнциске власти, да је она сиротна и да заслужује нотпору (члан 15. закона о потпори војиих инвалида и породица погинулпх, умрлпхи несталнх у рату војника). — Дакле, молиљп, како је у шггању означено, треба издатп тражено уверење, ако јој други муж није оставио нпкакву имаовнну. У опште треба нздатн такво уверење, како одговара правом стању ствари, и напомепути у уверењу у коме се циљу исто издаје, а надлежна власт ће иакнадно ценнти, да лп се молиљи може признати право па потпору. * # * Суд општнне сењске акго.м № 1492. од 2. септембра ове године упутио је питање овакве садржнне: — По чл. 21.6, закона о општинама сваки општински суд ду-