Policijski glasnik

« Ш'ОЈ 36.

ПОЛИЦИЈски глдсник

СТРАНА 285.

Панле сави глаку и оде на робију. У селу опет отпоче живот по старом. Догађај се поче заборав.вати. На две године после Јованове смртн, Милош се, пенча с Павом, која је, као и цело село, веровала, да је Јованов убица био Иавлс, јср је, због тога, и на робију отишао. Милош се, у свакој прилици, претварао да је и сам дубоко ожалошћен Јовановом ио1ибијом, те је, на тај начин, срећно успео, да од себе отклони сваку сумњу. У браку је имао двоје деце, са Павом се лепо слагао, и све су му прилике ишле за руком да буде срећан, па, ипак, није био срећан. Грижа савести, као кргица, разоравала му је душевну мирноћу, трујући му живот из дана у дан. Он је венуо. И нико, осим њега самог, није знао тајпи узрок његове болесТп. На пет година после Јозаиове погибпје, Милош, лежећи у болесничкој постел>и, и осећајући да су му дани живога на прсте избројани нареди ди се дозову два грађанина. Осећао је потребу, да се, пред смрт, исповеди. Позвани присутнн грађани, чувшп болесникову исповест, и силно изненађени њоме, учинише потребан корак, те се, после неколико часова, стекоше уз самртпикову постељу још и лекар, п полициски иследнпк. Кад је лекар утврдно, да је самртник при чистој свсстн, онда оиет иозваше Милоша, да, пред свима, попови своју исповест, што овај и учини у свима језовитим њеним детаљима. Више није могло бити сумње: убица је Милош, а Павле, невин и праведаи, већ пет година труне окован у мемлшвим зидинама казненог завода! Тек тада земаљска правда пође правим путем, и, пошто је, у смислу законских прописа, учинила корекцију раније своје пресуде, избави невинога од даљег страдања. Павле дође у село. Како се све изменуло за време од пет годипа! Родитељи му помрли. Познаници и пријатељи, неки помрли, неки остарели да их је једва могао иознати. Воденичар Мија се обесио. Сеоске девојке, које су га, пре пет година, сузних очију испратиле

на, пут невиног страдања, сад су мајке. Некада свеже и румене, а сад ностареле и поружнеле, оне га и сад, држећп на рукама своју одојчад, гледају са својих вратница оним старим погледом, пуним саучешћа, који као да вели: «0, несрећни човече, како си много, како си невино страдао!« Али, какве користи од голо' саучешћа, кад је несрећнику разорена и кућа п будућност. Раније тих, безазлен, простодушан, и са слепим поверењем у људе и убеђењем у добро на свегу, Павле је сад постао сасвим други човек... У сваком човеку гледао је по јсдног подмукиог непрпјатеља, а цео му се живот чинио као једна огромна, лукава разапета замка, да се у њу, нп криви ни дужни, хватају врлнна и невпност. Био је огорчеи на цело друштво. — Павле, — превари се, једном приликом, те му рече један његов пријатељ — ти би требао отиНи, до Милоша, те да му бар док није умро, захвалиш што те је спасао даље беде и робовања. Помисли, болан брајко, шта би с тобом било, да је Милош са својом тајном отишао на онај свет! На овај пријатељскп савет Павле одједанпут, ускипе гневом, пребледе и, стиснутих несница, устреми се на перасудног човека, који се морао бегством спасавати од последица својих, нетражених, прмјатељскнх савета. — Милош није мој добротвор, већ мој убица — размишљао је Павле, кад год би био миран п сталожен. — Он је најпре убио Јовапа, затим је убио и мене. Првога је, једним крвавим делом, отпратио на онај свет, да бп само могао засновати намеравани брак, а мене је једним подмуклим ћутањем, оставио да страдам пуних пет година, те да би он само могао, комотно и без бриге, и на даље лшвети у томе браку, крвљу заснованом. Убити једног ради заснивања брака, а другог ради одржања тог брака — то није доброчинство. то је злочин, двогуби злочин. И Милош не може и не сме за навек заклопити очи, док не искуси казну за своја недела. Спора, недостижна земаљска правда неће га стићи, закасниће, јер он ће пре умрети. Али ја, ја ћу га казнити!.

ПТ то речено, учињено. Прве идуће ноћи, кад је небо било покривено облацима, те је, услед тога, био мрак густ као тесто, једна људска прилика, прескочивши преко ограде у Милошево двориште, упути се, тихо и неопажено, ка Мнлошевој кућн, извадп испод пазуха некакав свежањ, ћушну га иод кров, између дрвених греда, и кресну жнгицом и иотпали онај свежањ, па се онда, хитро као веверица, врати истпм путем, којим је и дошла. После десет минути времена цео кров Милошеве куће буктао је у иламену. Греде и летве сагоревале су, и, заједно с ћерамидом, пропадале доло, у пожар, који се све вшне ширио. Сви су укућанп бпли благовремено, спасли главу бегством, па п самртно-болесног Милоша на рукама пзнелн у дворшнте, само на неср> ћу некако нису стигли да изнесу најмлађе Милошево дете. — Дете! Дете ми дајте! Пустите ме, ја ћу да га изнесем! викала је детиња мати, очајно кршећи руке. Међутим, и врата, и прозори од собе с дететом, били су увелико у пламену.. Четирп пет комшија, који су, приметивши пожар, били притекли у номоћ, стајали су, оклевајући и неодлучно. Никоме није било мило да и сам жив изгори, а ни несрећној мајци нису допуштили да пође у сигурну смрт. Још неколико магновења само, па ће све бити касно. Одједанпут, изненада, и хитро, као ношен олујом, један човек из мрака прескочи ограду од дворишта, и пађе се пред запаљеном кућом. — Где је дете? — упита снажним гласом. Сви прнсутни погледаше изненађено у човека. Пред њнма стајаше Павле. — Ено детета! Ено у оној соби ! — повпка Пава. Чувши то, Павле се залете, и једним скоком, не додирујући прозор, пролете кроз пламен и нађе се у соби. После неколико секунада искочи с дететом, завијеним у чаршав... — Ево ти га! — рече мајци, дајући јој дете. — Пемојте ми ништа захваљпвати. Немате зашта.