Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 47.

ручју и на потиис је у истој цељи саопшти свима иолициским чиновницима у округу, а суду општнне београдске препоручујем да се према овоме моме акту управља у колико се исти на тај суд односи. За сваки случај противног поступања од стране полициских чиновника, начелство ће ме депешом известити, како би према таквом чиновнику могао предузетп законе мере. А ако органи општинске власти не би према закону и овој наредби поступили, надзорне државне власти ће према одговорним часнпцима п органима нредузимати што треба у колико је то закон о општинама ставио у надлежност надзорној власти. 1Ш 15867. 27. новембра 1913. год. у Београду. Министар Унутрашњих Дела, Стој. М. ПротиЋ.

СТРУЧНИ ДЕО 0 ИСТУПИМА од Д-Р ТОМЕ ЖИВАНОВИЋА (СВРШЕТАК) Додатак расправи/ За § 2 1 1 а 1°: (5) Без значајајс, да ли је позив пиомен или усмен, пошто се у закону вели само „позове" 1 ). За § 2 1 0 а: Овде спада наравно и случај неиздржавања полицијског надзора изреченог на основу § 391 в к. з. За § 6 У: 3. Казна ипак не сме бити мања од 5 ни већа од 300 динара сходно §-у 313 к. з.*). За § 6 X: Б. Иступи из правила о посредницима предвиђени су општом одредбом из а1. 2 чл. 12: »Засваку неуредност и за осведочено неморално понашање посредника, као и за невршсње наредаба полицијске власти у опште, може га (8С1Ис. посредника) казнити по § 356 б додатка од 21. априла 1885 тодино у Кривичном Законику, или одузимањем дозволе, да се бави посредничком радњом". За § 6 XI 1 б 3° прим. 2: Прот. Ж. М. ПериА (у свом предговору књиге Д. Ка-

') Тако Пол. Гл. 1907 стр. 167, Ал. Стевановиђ 0 иотупним делима по Казненом Законику и о њиховом извиђању и суђењу (1910) 31. Стевановиђ узпма, да се усмени позив може употребити само у врло хитним и неодложним потребама власти, да које лице добави, и да према томе у противпом случају неодазивање на усмен позив не би сачињавало овај иступ. Но ово ее тврђење не може усвојити, јер по правилу иозвани није у стању, да цени хитност потребе власти, да јој он предстане. 2 ) Уп. Стевановић 36.

лајџиИа Поуке и обавоштења, стр. XXIX). према комс се одлука подицијске власти трсба да доноси у облчку решења, пошто сс § 356 в к. з. тиче, вели. једног ириватноиравног спора, а ови се расправљију решењима и пресудама, а но наредбама. Тако исто требало бп, вели (XXX), признати закупцу прапо на жалбу, која би као и свака друга жалба задржала извршење рсшења, но ипак и сам признаје, да би се, с обзиром на саму хитност предмета, могао усвојити систем, да се закупац не може жалити против решења о исељењу, или бар да жалба не звдржава извршење овог решења. За § 7 I 1 а: ') Стевановић (39) погрешно узима, да се радња састоји и у насртању, јер се у закону воли: „ко иа другога насрне, те га ћуши или удари", Противно јо такође закону њсгово тврђоње, да су ћушање или ударање иступи само онда, кад су сс догодили између малолетннка, слугу, слушкиња, шегрта и у опште оних лица, „која мало воде рачуна о својој части", или према таквим лицима. В. против њега КалајџиК Пол. Гл. 1910 Бр. 26. За § 8 III 6 а 1°: ') Без значаја је то, што би гост био путник, сем случаја, кад има да преноћи у самом механском локалу. Противно закону тврди супротно СтевановиК 40. За § 6 XI 1 а 3° (2) прим. 1 : НиколиК, очиглодно у противности с одредбом а1. 2 § 356 в (»само пуноважном писменом исправом®), тврди, да код усменог уговора постоји чак и онда сумњив случај из а1. 3 § 356 в. к. з., кад је спорио питаље о истеку рока закупа, а ни закуиац ни закуподавац немају о томе иисмених доказа, велећи, да би се иначе противно чл. 7 Устава повлађивао закуподавзц на гнтоту закупца. Исто то тврди и ТоиаловиК Пол. Гл. 1909. бр. 27. стр. 211, образложавајући своје мишљење тиме, што је у овом случају спор само о рочној клаузули уговора, чије се постојање но оспорава, а у тумачење уговора, се вели, но може упуштати полицијска власт, већ то има послати суду. За § 9 VI прим 1 : КалајџиА у свом напису „ Једна иотребна исиравка објављеном поводом нашеграда 8 0 иступима", у Пол. Гл. 1913 Бр. 44, превиђа овде понова, да се кривац може за кривично дело казнити истовромепо и кривичном и дисциилинском казном, кад ое то дело појављује и као дисциплински преступ, пошто се дисциплинска казна по својој суштини разликује од кривичне казне (в. о томе Живановић Основи Кривичног Права, Општи Део § 70 I 4). То важи за кривична дела из 367 т. 2, 3, 4 и 5 к. з. као н. пр. и за кривична дела из § 133 к. з. За § 389 т. 1 : х ) КалајџиК у свом горе наваденом напису »Једна потребна исправка" остаје понова при свом тврђењу, да је т. 1 § 389 беспредметпа. Он наводи као разлог то, што свакп сопствоник, воли, има права да одређује у својој воденици ујам колики хоће, пошто ниједним законом нијо одрођена вели чина ујма, а ствар је помељара, хоће ли доћи код њега или не. Да је ово тврђење Калајџићево неосновано, излази из тога,

што ии у времо, издања Казненог Законика није дило закона о величини ујмп, и кад овај Законик ииак садржи у ссби т. 1 § 389 ова тачка мора имати ноки смпсао, а она га можо имати само, кад се узмо, да је меродаван уооичајени ујам. Законодавац јо дакле хтео овом тачком §-а 389 баш да спречи неједнако наплаћивање ујма од разних помсљара, на које бн сопственици воденица иначе нмали ирава, и ова му јс одредба сасвим умесна. ИСТОРИЈА ПРОСТИТУЦИЈЕ и НАШЕ ЗАКОНОДАВСТВО (по В. Дерјушинском) Појам проституцпје обухвата полни разврат у најшпрем смислу. У ужем смислу под проституцијом се подразумева полни разврат женскиња, који носи гид редовпе проФесије, и ове ставља у једну засебну групу. Како се полицијске власти највише сретају са овим последњим видом проституције, то ћемо ми о њему и говорпти. Проституцпја није нроизвод друштва скорашњпх векова. Она је, на против, стара толико исто, колико и род људски. Из историје нпјстаријих народа ми видимо, да су се власти сретале са њом, и да се и тада гледало на њу као на ружну појаву, и поред презирања долазиле су и казне. Доказе о ностојању проституцпЈС и тежњи да се она угуши, ми налазимо још у установама еврејског законодавца Мојсеја. Али без обзира на ове установе, нроституција је напредовала и ширила се, да су се поред самог јерусалимског храма налазнле куће, у којима су еврејске девојке биле проститутке за новац. Истоветне појаве посртања иаравствености јављале су се и код других народа онога времена, да су се, са свим наравно, и од стране државне унраве јављале тежње: или да се оне са свим искорене, или бар умањи зло, које се јављало. У старој Грчкој проституција је добила законску Форму. Занимање тим послом обележно је у напред као саолажн.ино, н њпме су семогле занимати само робнње; према томе, ако пи се томе иослу одала слободна жепа, то је она самим тим, ио спли закопа, постајала робињом.