Policiski rečnik : Knjiga prva A — E

сукна

жави тде је злочинство учињено,

као и саслушање и други докази на, · основу којих је такво решење до_ несено.

Члан 4. Кад се стављање у штритвор каквог бегунца у Уједињеним "Америчким Државама, жели путем телеграфа или другим којим саопштењем пре подношаја, формалнитг доказа, агенти српске владе шоднеће тужбу под заклетвом, према, постојећим ваконима, У Уједињеним „Државама, пред судијом или друтим којим чиновником овлашћеним за издавање. решења о шритвору у случајевима експрадишције.

У Краљевини Србији дипломат ски или конауларни ЧИНОВНИК Ујединињених Држава обратиће се Мин. Ин. Дела, које ће одмах јучиниши потребне кораке да се осицу-

ра привремено стављање у – притвор бегунца и њепово задржање.

Привремени ~ притвор _ бегунца, престаће и притвореник биће шуштен гу слободу, ако се у току од два, месеца од дана његовог | шривременог стављања, не поднесе формална, мобла, 88, његово шиздајвање, поред потребних доказа (о кривици према условима у овом уговору. Држава, од које се експрадиција. тражи није, по правилу, надлежна да решава о постојању дела, и

· кривичној одповорности окривљеног,

већ само има да оцењује, на, основу. поднетих докумената и после саслушања овог липа: да ли дело спада, у калегорију оних дела, ва која, e кривци“ издају; да ли није застагрело, 'и да, ли је идентитет окривљеног утврђен, па ако нађе да: је све у ре-

— ду, доноси потребну одлуку о изда-

вању. Изузетак од овог. правила учињен је у конвенцијама са, Вел. Британијом (чл 12) и Уједињеним Америчким Државама, (чл. 1), по ко-

ности окривљеног цене према, валонима, места у коме се он налази у моменту тражења екстрадиције. Окривљени може, приликом | саслушања — које се над њим мора. извршити пре притварања — доказивати да није оно лице за које се држи, и да није поданик државе која та тражи, али не може оцењивати умесност експрадиције, јер је за TO

искључиво надлежна, држава од ко-

је се (ова. 'праки. Окривљени може тако исто изја

вили, да пристаје да буде екстради- ·

ран и без доношења, формалне одлуке о његовом екстрадирању, и то је т. зв. добровољна екстрадиција, која се (у извесним земљама, изједна/чава са, дратовољном предајом влаСТИМ. :

Код нас питање о екстрадицији решава Мин. У. Д. и 'његове одлуке о овоме извршне су (тач. 4 Височ. Уредбе ВБр. 171).

На основу захтева спраних |држабе та, за екстрадирање појединих Ја, која, му доставља, Мин. И. Д. Мин. У. Д. наређује надлежним полишцијским властима, да, пражено лице шронађу, саслушају о потребном, ушврде му идентитет и шришворе (изузев случајева. кад идентитет није (ушврђен). О овоме притварању треба, донети кратко решење, с позивом на, наређење миниспрово и |одповагта,јући члан конвенције о издавању кри-

ваца, са државом која екстрадицију.

тражи, и саопштити та, на ОтШИК. окривљеном. Шропив овог решења

нема места жалби. Оаслушање OR

ривљеног преба, вршити у присуству

сведока.

Мин. У. JL треба се обралиши и у: случајевима, кад наше власпи праже

експрадицију, те да, је оно ивдејствује преко Мин. И. Д. За пражење ек-

страдишције надлежне су (све власти

Ене |

јима, се докази о кривичној одповор-