Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

6 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

дала једну мешовиту владу, за чијег је времена постао и сам Устав од 1901. За тим је се Краљ понова и спонтано при крају 1902 год. вратио на комбинацију умерених елемената на влади, слично оној ез 1897. Али овој влади није било суђено да се под њом очува стање оличено у консервативном Устгву од 1901. јер 24. марта 1903. Краљ суспендује за време од четрдесет и пет минута и сам Устав, реконструише целокупну врховну управу државе, са избацивањем свега што је уз Устав од 1901. у њу ушло нарочито из Радикалне Странке, суспендује такође и све органске законе, који су донесени са Уставом од 1901. и замењује ранијим. И онда — идућег дана 25. марта 1903. — понова васпоставља Устав од 1901 године...... да после само шездесет и шест даљих дана, дана 29. маја 1908 н сам Краљ, заједно са својом женом падне, и изгуби живот под ударцима завере. Тиме је угашена и сама Династија Обреновића, а васпостављена Династија Карађорђевића.

Сам овај низ изређаних догађаја довољан је да окарактерише другу половину владе Краља Александра, до његове смрти.

Све то, идобро и зло, срећно и несрећно што је у Србији од 1897. до 29. маја 1903. преживљено, сачињава интегрални део њене Историје и предмет је ове Књиге МУ. И ако је овај део тако несрећан, ипак је и тако поучан у смислу: како није требало да буде и како Србија и народ у њој, нису заслужили од оних, које је народ својом потпором подизао и тиме слави Обреновића битно допринео. Но, Историја је утврдила и правда захтева да се призна: да су прва два представника на престолу угашене Династије, а донекле и трећи по реду (у своје боље дане!) својим несумњивим успесима народу српском, уз и његово трајно и велико пожртвовање омогућили : да дође до своје сношљиве егзистенције, да од турског пашалука постане Кнежевина, а за тим Краљевина Србија, са свима својим установама; н тако и Србија и њен српски народ, дође до угледа и призната места међу независним државама и народима Европе, и датек на тим задобивеним позицијама, Србија и у даљој борби дочека и свој коначни триумф: ослобођење свеколикога Српства и уједињење његових санародника: Словенаца и Хрвата, и стварање импозантне југословенске државе.

Писац, завршујући овим и своје укупно дело, пуштајући ову последњу Књигу ЈУ. Политичке Историје у свет, гаји наду, да је тиме, колико је у његовој могућности стајало, допринео осветљењу и познавању једнога великог и знатног доба у јавном животу Србије као Кнежевине, а за тим (од 1882) као Краљевине, доба од скоро половине столећа (1858—1903).

У току ових историских излагања, изнесена су дела свију оних — Владалаца, Влада, Народних Скупштина, Политичких Странака и многобројних политичких личности — који су имали утицаја на судбину земље. Они сви скупа имају дакле, да пред судом Историје и судом Потомства нађу признање за своје заслуге; а и да на свом имену понесу одговорност за много што шта, што је Србија и Српски Народ, вољом свију тих чилилаца, дочекао и преко главе прстурио.