Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ПРЕДГОВОР

Улазимо у расматрање друге половине владавине Краља Александра 1. Обреновића У., а тиме и у завршну фазу времена и догађаја, којима се бави ово дело. Од четрдесет и пет година, на колико се пристире ово укупно дело, на ову књигу ТУ. остаје време од непуних још шест година.

Али тих неколико последњих година не мање су препуне знатних догађаја, који, што су ближе крају, све су интересантнији, или тачније речено: све чуднији! њима се испуњава и завршава једна десетогодишња (1898—1903) владалачка драма, која се при свом крају за многе претвара у трагедију. Крај трагедије је катастрофа, страшна и ужасна, у којој се, са животом самога Краља Александра, гаси и сама, у многом заслужна, династија Обреновића у Србији.

Сломивши једну по једну Политичку Странку, како смо то на завршетку Књиге Ш. опширно изложили, Краљ Александар је; пре отпуштања и последње Радикалне Владе 1897 год. ушао у нове мисли и нове намере. Овај обрт у краљевим назорима наступио је и под утицајем Краља Милана са којим је заједно Краљ дошао из иностранства у Београд, у очи смењивања владе.

Тиме се ушло у нов период, који се може у опште окарактерисати, као период искључења партијских влада, и уједно период комбиновања умерених елеманата у Влади и у Нар. Скупштини. И доиста, Краљ саставља такву једну владу, са којом и отпочињу догађаји ове Књиге У.

И ако на супрот вољи Политичких Странака, успева се, да се стабилизира једно стање, но коме је, као и толиким претходним, суђено да падне, такође под ударцима самога Краља.

Краљева неочекивана женидба у јулу 1900 учинила је крај влади од 11. октобра 1897. Женидби је ускоро следовала и смрт Краља Милана, који је од краја 1897. рехабилитисан на положају Команданта активне војске.

Са почетком 1901 године почињу и нови експерименти Краља Александра, који су у неколико прогресивни, што из њих произилази један Устав, онај од 1901. да после доживљења једног личног краљевог резочарења у својој „породичној срећи“ — у облику промашеног краљичиног „порођаја“ — отпочне ускоро нови период рушења и обарања једне по једне творевине и установе.

Прво је пала тако звана „Фузија“ која је — сад опет као партиска — у савезу представника Радикалне и Напредне Странке,