Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 127

Али као да није било суђено да тако остане и даље. Кад је прошло десет дана од аудијенције (26. јуна), писац добије опет од сина Ристићева, Михаила писмо датирано 7. јула, и које је у целости гласило: „Поштовани Господине, Отац ми је наредио да вас известим да је Њ. В. Краљ, мало час, слао свога ордонанс официра, да га извести, да је данас у подне, потписао указ, којим сте постављени за Државног Саветника. Молим вас, да примите уверење мога поштовања и мојих срдачних честитања“. А после потписа, стоји, у истом писму додато и ово: „Овога часа дође и господин Вукашин, по налогу Њ. В. Краља, да саопшти оцу, да је указ о вашем постављењу за Државног Саветника потписан и са жељом, да вам отац то брви саопшти“. Најпосле, после и другог потписа Михаилова, на крају писма додао је плајвазом сам заступник Председн. Министарства Вукашин: „Нека вам је са срећом! Вук.“

Доиста потпунијег и пријатнијег обрта у судби писца (коме се на три дана пре тога 4. јула, беше родио син Милан, најмлађе, пето дете) није могло бити од овог. Природно је да је ово поступање дарнуло у осетљиве жице, које стоје око срца сваког човека и које, у оваквим приликама потпуно одаду свој јек. И с каквом је процедуром све то скопчано било.2! Краљ шаље пишчевом старом, тешко оболелом пријатељу Ристићу свог ордонанса, а за тим и првог Министра да му јавио том доггђају, како би он опет могао први то јавити своме млађем пријатељу. Ристић, поверавајући ону мисију своме младом пријатељу, није искључено да је имао на срцу жељу, да му учини последњу услугу и укаже знак свога великог пријатељства и тежње да му његову не тако 3авидну судбу поправи и тако поправљену ако тако суђено буде и у наслеђе остави. И доиста, комбинација је имала свој жељени резултат, али је и писца ставила од једном у положај са свим нов и супротан ономе, у коме је он би од 1894. године, после насилног избачења из Држ. Савета 9. маја те године.

Нови положај доносио је собом и своје консеквенције. Према оволикој владаочевој пажњи, која је као пажња и према Ристићу била двогуба по својој важности, није се од стране писца могло не водити озбиљна рачуна. Једна од првих дужности била му је, поновна пријава за аудијенцију, коју и добије 9. јула, нарочитим, симпатичним писмом маршала двора Мих. Рашића, који и сам честиташе писцу „што га види сад у опште онде где му је место“, и који му поручиваше да дође „у великој гали“. Аудијенција је тражена и добивена код Краља Александра, али, док Краљ могне пр“мити писца, он буде позват да се представи Краљу Милану, и ако у њега није овога пута аудијенцију тражио. Док је Краљ Милан у аудијенцији од 26. јуна само о себи говорио, с атентату, који га је промашио и о осталом, како смо напред навели, сада је Краљ Милан усредсредио сва своја питања на личности писца. Питао је, до ситница, О свима одношајима његовим: одакле је, чији је, о животу његову, изненађујући се да писац већ имађаше тада преко 40 година, о школовању, 0 одношајима са Ристићем и