Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

128 жив. ЖИВАНОВИЋ

од када они почињу (прво виђење и излазак пред Ристића било је пред Божић 1876. после повратка пишчева с границе из рата), с жени и одакле је она, о деци, о пенсији, налазећи да је она била и сувише скромна (у номиналној суми: 4591:88. динара). Није пропустио Краљ Милан додати, да он налази, да је писац „више управо Ристићевац, но екстреман Либерал“, коју му је прву половину тврђења писац без резерве потврдио, и ако је и за ову другу половину Краљ Милан могао имати право, благодарећи једино осорљивостн и сталном туђењу „екстремних либерала“, са којима је, при свем том, делио заједничку своју и Странкину судбу. Цео овај низ питања од стране Краља Милана носио је карактер добронамерног обавештења о човеку, кога је он до сад знао поглавито по његову јавном раду, а мање и готово никако ближе и лично, и ако је Краљ Милан важио као ванредан познавалац свију својих иоле истакнутијих српских савременика, како из интелигенције тако и из народа. Писца Краљ Милан је прво познао бар по чешћем виђењу за време Уставотворног одбора (1888). у ком је писац био секретар како у ширем тако и у ужем одбору. После тога било је свега два три сусрета на махове у приликама неких пријема, дворских забава. То је све. С тога је на аудијенцији од 9. јула Краљ Милан желео да се о свему ближе обавести.

По том је следовала аудијенција код Краља Александра. Ма да јеи он питао писца колико има година, Краљ Александар није улазио у интимне, личне одношаје. Он је се за то у толико више задржао на политичкој страни и непријатним доживљајима, који су писца сустизали. Тако је Краљ желео да увери писца, да пензионисање у 1894. години не сматра као израз краљевог личног нерасположења. „Све се рушило што је од Радикала било заостало, говораше Краљ па сте морали ићи и ви с њима, да у Савет дођу старији људи“. Краљ за чудо није заборавио ни прогонство из Ниша, за време прошлогодишње Скупштине, 8. јула, наглашујући да је тај „лањски догађај морао бити по невољи.“ Доиста, ако би писац све ово имао сматрати као неку врсту сатисфакције, не би имао узрока потужити се на њену недовољност. Најпосле, Краљ је после других мање важних напомена, завршио свој говор напоменом: да је писца поставио, вели, у Савет „да учини и задовољство господину Ристићу, у његове жожда последње дане, уз кога сте ви стално стајали, борећи се за ред у земљи“. Краљ је последњим речма свакојако желео да улепша положај писца за време нарочито последњих година; јер се знало, да Краљ није свакад одобравао оно што је писало у „Српској Застави“, којој је на челу био писац. При растанку Краљ је, по свом обичају, који је требао да буде, и ако само пролазан знак његова расположења, изјавио. своју жељу писцу: да се чешће јавља код њега, што је често доводило у неприлику оне који су ову жељу краљеву буквално узимали.

И ток ове аудијенције саопштио је писац своме пријатељу Ристићу, прелазећи, разуме се, преко разлога са кога је Краљ извр-