Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

=

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 129

шио последње постављење, пошто је то сам краљ Ристићу већ саопштио, прећуткујући, дабогме и помисао на „последње дане“ његове. —

Но, ако игде, то у политици стоји правило: да сваки дар носи уздарје; а оба Краља нису били људи, који би своје благовољење расипали без реципроцитета, нарочито кад се тиче политичких људи. Ваљало је само чекати да се види, у којој ће се то форми јавити. И није се сувише дуго чекало.

4. августа око 10. часова дође порука од министра фингнсија Вук. Петровића, који се тих дана бавио у Београду, да му писац оде у канцеларију Министра Председника, који је био у Нишу код Краљева. Дошав тамо, писац чује изненадно саопштење: да је у Нишу већано о попуни упражњеног места Министра Народне Привреде, са кога је одступио био (30. јула) Сима Лозанић; да је кандидација писца за то место постављена и оцењена у Нишу и Краљ и остали министри да су на њу сагласни; а њему, мин. финансија, стављено у дужност, да писца о том извести и формално му постави питање: хоће ли да се прими портфеља Министра Народне Привреде, додајући уз то и своје мишљење, да су прилике тако постављене, да не писац ружно учинити ако би понуду одбио.

Док је писац одговарао на неха главна и споредна питања и одбијао понуду, захваљујући на пажњи Његовог Величанства, у глави његовој ројиле су се мисли, и мерени су сви разлози, који би га за кли против ове неочекиване понуде определили, јер се по свему ономе, што је овоме позиву претходило, ова нова тешкоћа није могла тако лако решити једним простим: „хвала, нећу!“ ма како да је писац тако што искрено желео. Устављајући се једино на својим осећајима и једностраној оцени положаја, одговор није могао бети другојачији, но само негативан; јер је у писца био потпуни недостатак воље за овај тежак положај, а у времену још тежем. Али ту су се укрштале и друге мисли, други обзири. Појавили су се у представи „пријатељи“, Рибарац и остали, који су остали ван Скупштине, али, који су, као што је не једном до сад речено, својим сепаратизмом правили тако рећи партију у партији, Док су се до октобарских догађаја пр. године и за релативно још прилична здравља Ристићева, које како и ако мучно прибројавали целини Странке, од тада су се формално издвојили, а писац је остао уз болеснога Ристића. Они су хтели дружбу пишчеву, али ке и без неког понижења, да буду страна за којим ће се трчати, пристајати, без изгледа на поуздану интимност, какву је писац, без обзира на разлике у годинама и у положају, имао част и задовољство да је ужива у свом опхођењу с једном Ристићем. Људи, који су налазили пута и начина да и једнем Ристићу отежавају положај, како би га лакшим учинили и пријатељу Ри_ стилеву, Живановићург На тој дакле страни није било изгледа за

трајан одношај и плодан рад, и ако би писцу то најдражије било. Али се и његовоме познатом стрпљењу досадило било, да и даље искупљује добру вољу извесних ћудљивих „другова“ својих којима

Пол. Ист. Србије ТУ 9