Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

130 жив. ЖИВАНОВИЋ

је лична заузетост била осведочено преча од пријатељства, па често и од интереса саме Странке. На другој страни стајао је Ристић, у пуном исцрпљењу својих физичких сила, које је наговештавало блиску смрт његову. Ристић, који је и са своје болесничке постеље нашао начина да свог пријатеља тако рећи убаци у двор, одакле је он изашао обасут свеколчком пажњом, а за тим и положајем, који му је повраћен, и то изречно за хатар Ристићу. Има један обзир дакле, који је, при свој својој нескладности са суровим политичким одношајима, какви су тада били у Србији, стајао ту, као нека врста дужности према пријатељу, коме је ваљало осигурати спокојство последњих дана његових. Кад је Ристић на болесничкој постељи у уверењу, да је у влади и један од његових најоданијих пријатеља, онда се у његовој души јављају друга расположења, па чак и на случај смрти, но кад би противно томе било. Да ли Ристић не би, можда, с тога са задовољством видео улазак у владу својега пријатеља» Ко то сад може знати» И да ли, у том случају није дужност писцу, да се формално жртвује за човека, који му је био, кроз толике године, не само пријатељ, већ је, што је могао, и чинио за њега Можда је писац ову осећајну страну преценио, али његова је дужност била, да и о томе мисли; све и да је био скоро уверен, да му Ристић, упитан за савет, не би могао тако лака срца саветовати да уђе у Министарство. Али, с друге стране, ко би смео изложити Ристића, у положају у коме је он био, да се сазна да је његов савет пресудио, да његов пријатељ одбије Краљу понуду» Ваљало се, дакле, без припата код Ристића решити на нешто. Али на штог Ту је се испречило доиста женерозно понашање оба Краља, којима се као руковаоцима државних послова, имало много и много замерити, али којима је писац био од 7. јула дужник, јер је био, чисто и просто, по њиховом благовољењу поново члан Држ. Савета, а то, заједно са начином како је извршено, није доиста била мала ствар. Одбијање би значило голу незахвалност. Шта да се радиг Да ли и тај моменат чисте захвалности, мешати са моментима чисто политичким, а који су стајали, у потпуној супротности са сваким нежнијим обзиром и осећањем» Најпосле су се појавили пред очима пишчевом оних преко сто и педесет чланова Народне Скупштине, Либерала, који су сачињавали њену већину, и који су, неми без љубави према Странци, као први људи њени из народа, тако да кажемо, носили свој јарам, мучећи се у тешком положају, а трпећи уз то погрде и од својих „пријатеља“ напољу. Треба ли да и они евентуалном смрћу Ристићевом, оду у неврат, или да буду очувани за какве боље будуће прилике, и за своју Странку, као њена већа и бројно јача страна. Стајало је у суштини да се реши: којој групи писац да се приближи, да ли овима, који су у Скупштини, што су послушали и реч Ристићеву, ушли у изборе, на познат начин, или онима, који нису били ни с ким до са самима собом, а, на жалост, не више ни с Ристићем, а тако ни са писцем овог дела, који је стицајем прилика у неку руку стајао сам. Умре ли,