Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 181

зе дај Боже, Ристић, та би усамљеност била у толико већа. А ни године, ни досадашњи активан рад писца о. д. нису га могли осудути на политичку повученост, а још мање на политичко мртвило, док се толики његови пријатељи крхају по Скупштини. Није ли „Одјек“ још прошле године огласио и писца, да је са Јов. Ристићем створио ову исту Скупштину, уколико је она оличена била у Либералним члановима својим. Ово изношење свију разлога за и против уласка у кабинет, само је бледа слика борбе, у којој се писац у том тренутку налазио. Решење није било ни мало лако, а тражено је одмах. |

„Ви знате, рекао је он Министру Финансија, после једне паузе и да би добио времена до коначне одлуке: да ја имам и пријатеља. И мање важне полит. послове, ја нисам без њих свршавао, а сад би у толико више нужно било и с њима се споразумети, нарочито са једним од њих“. „Ви мислите без сумње на господина Ристића“ рећи ће министар финансија: „Ја сам већ пре вас био тамо и баш га о вама питао“. „М шта каже господин Ристићр“ „Он каже, да ако ви хоћете, он нема ништа против тога,“ заврши министар финансија. Дакле и тај је излаз запречен, помисли писац у себи. Јер ако би, као што смо напред рекли, било незгодно једним ма и поверљивим припитом довести Ристића у опште у сумњу, да је он одбио свог пријатеља од уласка у владу, или да му то није довољно одређено саветовао, сад би обраћање Ристићу тек довело њега у незгодан положај. Писац знао је врло добро да је горњи одговор Ристићев министру финансија би само конвенционалан, јер шта би се друго могло одговорити краљевоме проводаџији, који је дошао да у Ристића проси једног Министрар

Настало је ћутање, које прекиде министар финансија питањем: „Па, шта мислите»>“ „Добро, одговори писац, примам се!“ Сад настаде честитање од стране његове, пошто је он у овом одговору могао претпостављати и неки свој успех, да једног Ристићевца најчистије крви види у кабинету др. Владана Ђорђевића, или да види испуњена каква очекивања, која су у Нишу, где је био Краљ и тежиште владе за овај мах, гајена. Доцније је писац сазнао, да ни ова понуда ни мисао о његовом уласку у Министарство нису били случајни. Министар Финансија био је само њихов тумач, и ако му је пало у део и да је он изведе, и тиме га упише себи у неку заслугу. Али као што смо видели, сасвим су други обзири ову одлуку пресудили, у које се не може уврстити ни речитост Вукашина Петровића, ни добра воља будућег Министра; те добре воље овде је најмање било. Али то је фаталност политичких обрта, да они често, као велика вода, односе собом оне, који о себи или о другима одлучују, и тек тамо негде кад чамац удари у крај, или се изврне, има се прилике да се оцени, како би то и то „могло и друкчије бити“.

Напоменувши, као и у почетку разговора, писцу, да би грдно | погрешио да је краљеву понуду одбио, министар финансија изјави, да он мора сад на телефон (у стари двор) и пошто и иначе