Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

134 ! ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

вреди, и кад будемо сви испунили своју дужност, добар резултат неће изостати“. Даље је дао чиновницима на знање, да сваки врши свој посао и да се не брине о свом положају; без велике нужде нико неће бити дират и кретат, сем у случају службене потребе, какве су доиста и наступале и извесне размештаје у самом Министарству за собом повлачиле. Но да се вратимо мало назад, на јутро тога дана.

Чим је Краљ саопштио писцу преко телефона, да ће још данас бити потписан указ о наименовању, и пошто је се писац растао са министром финансија, он је сматрао за прву своју дужност да оде свом пријатељу Јов. Ристићу, и да му саопшти шта је све било. Напред смо навели разлоге, због којих писац није смео излагати Ристића тешком положају, питајући га за савет пре деатога пристанка, који је дакле био, противно општем онд. веровању, без знања Ристићева, сем онога, што му је Вукашин Петровић казао, пре но што ће писца питати и саопштити му краљеву понуду. Улазећи к Ристићу, који је био наслоњен, управо лежећи предњим делом, на столу, што је обично стајао уз постељу, на. којој је седео у „канцеларији“ (како су у кући звали његову собу за рад и примање што је над главним улазом и где је он, и као болестан, проводио дане) — писац одмах с врата поче: „Ако сам икад долазио код Вас, да ми дате родитељскога благослова и пријатељског савета, то ме ево, Господине, данас...“ Ристић, који је после посете Министра Финансија могао знати шта је у питању, пренув се, одмах, и ако тешко, одговори: „Али је данас тешко дати своме пријатељу добра савета!“ У овом је одговору лежало све. Он је потврђивао претпоставку писца, да је незгодно доводити болесног Ристића да бира између својега бољег уверења и незгода, које је положај и њему и његовом млађем пријатељу без њихова тражења, чак и против њихове воље, наметао. Без даљег увода, писац му онда саопшти: да му је министар финансија саопштио понуду краљеву, да ју је он примио, с Краљем говорио и да ће данас бити потписан указ о наименовању за Министра Народне Привреде, и сутра да ваља ићи у Ниш. Саслушавши све, без приговора са своје страна, Ристић пружи десну руку, и рећи ће: „Нека ти је срећно; а ја верујем, да ћеш се тии у овом тешком времену умети наћи као савестан и поштен човек и мој пријатељ“. Писац јеу овим речима схватио санкцију за свој поступак, уз уверење, да се у овоме очекивању своме стари Ристић није преварио, иако му је суђено било да још само мало дана прати јаван живот у Србији и својега пријатеља на новом положају, при свима тегобама његовим.

Писац се после тога још само једном (20. августа) видео са својим пријатељем у животу, при пролазу из Ниша за Сегедин у Банату, на пољопривредну изложбу, где је, на претходни позив маџарске владе, представљао српску владу. Изложба је, у осталом, била врло обилата и врло поучна.

93. августа око 10. сати вече, ушао је при повратку из Сеге-

иу 2