Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 185

дина, брзи воз у станицу београдску. Писца дочека секретар министарства Васа У. Јовановић речма: „Жао ми је, господине Министре, да имам да Вам саопштим жалосну вест, да је вечерас умро господин Ристић,....“

Дакле и Јована Ристића нема више међу живима! Ма како да је смрт његова била само питање времена, ипак је вест о томе била тешка за писца. Он је изгубио својега великог, најбољег пријатеља.

Одмах са станице оде писац кући покојниковој, који беше већ обучен и спремљен по посмртном обичају, али још у својој канцеларији или соби за рад на постељи, где је и за време болести био и душу ту испустио. После целивања, писац изјави породици, госпођи и синовима, своје искрено жаљење и одмах по том одеу Авор на телефон. Добив везу с Нишем — хотећи изјавити потребу да остане у Београду због смрти Ристићеве — отуда добије одговор, да и остали чланови владе што су у Нишу долазе такође у Београд, да присуствују погребу великога државника, који ће се сахранити о државном трошку, о чему је већ одлучено било.

ХИП.

Једно страшно питање о судби оптужених за атентат. — Но пре него би прешли да говоримо о погребу Јована Ристића каоио личности великог покојника, и о осталоме што је с тиме у вези нужно је да се уставимо на судби оптужених, а до дана смрти Ристићеве још неосуђених по делу атентата, чији је претрес на Преком Суду, утврђен за 24. август, због смрти Ристићеве одложен за 27. тога месеца. Ово је нужно с тога, што се влада тадашња доводи у нераздвојну везу са судбом тих оптуженика. Писцу је дужност да, као тадашњи члан владе, каже и о томе шта зна, као и шта не зна.

Писац је постао Министар на четрдесет дана после атентата, и по томе није имао никаква удела у мерама, које је атентат за собом, у прогласу ванредног стања за Београд и округ и у постављању Преког Суда, повукао. Кад је постао Министар, није такође ни једном, ни посебице, ни у каквој седници министарској, имао прилике да буди о чем даде своје мишљење. Бавећи се, уз то, пословима свога министарства, у коме беше нов, није могао задовољити ни обичну радозналост, а сем тога, до смрти Ристићеве истрага не беше јавна. Чудновато, да се ни за краљевом трпезом није о окривљенима говорило, као да тога случаја скоро није ни било, Први случај, када је писац завирио моментано и на ту страну, био је кад је нађен обешен Анђелић, услед чега су из Ниша алармирани сви Министри што су се у Београду затекли, и наређено им да оду у главну полицију и виде, шта је тамо. ИМ писац који је требао то вече по погребу Ристићеву поћи у Ниш (26. авг.) оде тамо, где је мин. просвете Андра Ђорђевић већ био стигао и на сва питања краљева он телефоном одговарао. Писац је са осталима видео и леш несрећнога окружног качелника, кога су одмах при-