Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

136 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

звати лекари узели у преглед, а призвате судије претражили хаљине његове и нашли цедуље, које је Ачђелић писао родбини, То је све. Отишав по том у Ниш, ту је остао све до 6. септем., када је услед обољења и свог другог пријатеља, Димитрија Стаменковића, по жељи овога, позват у Београд, вративши се 10, септем. вече у Наш, такође по погребу Стаменковићу, који је од стране грађанства испраћен са почастима и са затварањем чаршије.

И тад се тек јавља један моменат од значаја, када је први пут и писац са осталим некојим министрима, имао да чује једну важну ствар и да по њој, у погледу оптужених — чији је претрес трајао од 27. августа до [1. септембра, а над којима је пресуда Преког Суда изречена 13. септембра, т.ј. њима објављена.

Онога дана, 11. септембра, кад је у Београду завршен претрес,

у вече се десило у Нишу ово:

После вечере у двору бесмо се, по обичају, скупили нас четири „млађа“ министра У собу на источном углу старог двора. Краља не беше дуго да дође; на један мах се појави и приђе ми~ нистрима, заузев место отпоче говорити: „Господо, претрес је у Београду свршен и има да се изрече пр-суда... Јесте ли ви за то, да се оптужени радикали казне смрћу или другом казномр...“ Краљ заћута и чекаше одговор.

Настаде ћутање. Питање беше крупно, а по себи опасно. И у души свакога од присутних без сумње је, као и у писца, лебдело чуђење, од куд ово питање, и шта имају Министри да дају мишљење о казни, коју има да изрече само суд и судије, које га састављају, И ако је дело атентата пало у део једном „Преком Суду“ да га расправи и пресуди, и тај и такав суд, беше суд, који је неких петнаест дана јавно претресао кривицу оптужених и њему припадаше, једино и искључиво, право да да своју пресуду, и ником више, а министрима најмање. Али питање беше постављено, поставио га је сам Краљ, и на њега ваљаше дати одговора. Тај одговор не беше ни сумњив, ни колебљив. Присутни Миннстри, сви, нису пристали, а још мање дали то фатално мишљење да се толики људи „казне смрћу“, или просто речено побију. А и како би га могли, како би га смели датир! Сви су гледали да својим одговорима, на начин погодан, који Краља не би сувише изложио — ма да се он самим постављењем овога питања и сувише открио у једној незавидној светлости — Министри су, велимо, сви гледали, да се својим одговорима ограде од овог фаталног питања, на које би и сам пристанак био, ни више ни мање, но злочин мучкога убиства, управо злочил, који се не би могао квалификовати. Писац овога дела, који је сад тек како треба видео шта значи бити Министар Краља Александра, није само ћутке пристао уз ово коначно мишљење, већ је и сам, узевши нарочито реч, први и образложио своје мишљење. У првом реду писац је истакао, да, будућн непосвећен (фактички чак ни новине о претресу није могао прочитати!) у само дело, не зна, у којој су мери окривљени доиста криви или прави, те по томе не може дати своје мишљење у опште