Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

146 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

финитивно учвршћен за Намесништва (1868—1872). Све што је после долазило, само је увећавало већ стечени сјај имена његова у земљи и на страни. У првом реду још су јаче Јована Ристића истакли знаменити ратови (1876—1878) и са својим неуспесима, из којих је Ристић, као Министар спољашњих послова, ипак извео неоштећену вазалну Србију; као и са својим успесима, са којима је Ристић опет као Министар спољ. послова, извео своју отаџбину у ред независних држава европских, а уз то увећану са протширеним границама. О Ристићу се говорило и кад се дизао и кад је падао и привремено силазио са позорнице рада. Интензиван рад његов, као и целе Либералне Странке у знатној непрекидности пада до 1880. године; па се понова јавља 1887., за време Савезне Либерално-Радикалне владе, док није, по личном достојанству, достигао своју кулминациону тачку у Краљевскоме Намесништву (1889—1893), коме је следовао трагични пад „првог априла“ 1898.

Познавању имена Ристићева и његове личности у Европи, поред значајних дела, која су уписана на листовима историје, и у којима је учествовао Ристић као српски државник, — допринели су и пријатељи и непријатељи његови, разумемо у политичком смислу речи. Била би то и замашна и интересантна збирка, имати све, што је које где писано о Јов. Ристићу Али у свакидашњој хуци догађаја, недовољно се управо и поклања пажња свему што се појави, бар не у погледу очувања тих фрагмената за будућност. Тако много што шта остаје усамљено и растурено по листовима свију језика и народа. Ти штампани остатци, и прибрани и растурени, равнају се староме вину, да што дуже стоји, више вреди. Што год су читалац, и оно што се чита, временом, пореклом и простором даље једно од другог, у толико је то читаоцу интересантније, важније.

По себи се разуме, да има и супротних назора и у домаћој и у страној штампи. То доноси политички живот собом. Што један политички човек више освоји терен и тиме више потисне своје политичке протавнике — а Јов. Ристић их је имао као и сваки други, а можда више, но који њему мање дорастао ривал — то ови, са свим природно, траже одушке гневу своме. Где се овај лакше избацује, но путем штампе"! И где може тога бити више, но кад се свеколике политичке прилике тако помуте, да је објективно посматрање у опште онемогућено, као што то беше настало у Србији, нарочито после 1880. године. Те израштаје познијих болесних прилика политичких, остављамо свакоме да их сам цени; а чека их цени и Историја. У све три претходне књиге овога дела има много података и за ту страну посматрања".

! Кад су почеле, једна ва другом, излазити књиге ове Политичке Историје, и читане у пространим круговима, могло се осетити. да је не само садашњем нараштају, но и најистакнутијим политичким представницима много што шта било непознато из наше политичке прошлости за 50—60. година назад, од појаве овога дела, Једна тако истакнута личност, као што је вођа Демокр. Странке Љуб. Давидовић, изражавајући своје допадање према делу, рекао је писцу његову: „Право да вам кажем, да ја до појаве овог дела, нисам внао ко је Јован Ристић“. И то је