Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РЕСТИЋ 149

Да ли само због немаштине, или и услед знаменитих промена, жоје су се тада у Србији, а поименце баш у Крагујевцу, одиграле и повукле за собом пад династије Обреновића (прогонством Кнеза Михаила Обреновића у августу 1842.) и подигле династију КзраЂорђевића (проглашењем за Кнеза Александра Карађорђевића) мали Ристић исте, 1842. године пошто је својим очима гледао судар између Вучића и Обреновића на Метином Брду, те јесени, помогнут трошком од кућних суседа: прелази у Београд и уписује се у београдску гимназију“ као редован ученик, патећи се и злопатећи, као и дан данас толики ђаци. Објашњење овом преласку у Београд може се, у осталом, и у томе наћи, што је дотадашња Гимназија у Крагујевцу те знамените 1842. год затворена и тек 1845. обновљена. Ово је такође било услед догађаја из 1842. познатих под именом „Вучићеве буне“.

Дошав у Београд, Јов. Ристић ту је, до краја својега школовања и остао. Свршивши тадашњу Гимназију, која је имала шест разреда, он 1847. пређе на Лицеј, на коме је слушао науке сведо 1849. И у Гимназији и на Лицеју, Ристић је био стално одличан; а оцене су, по ондашњем, гласиле, да је био увек „први превасходни“. Као такав имао је приступа у многе боље куће и друштва, живећи, поред благодејања, поглавито поучавајући туђу децу.

Ово време школовања од 1842. до 1849. било је дакле за сиромашнога Ристића проткано и текобама, кроз које се он срећно провукао, а није се прошло и без озбиљних искушења, која су живот његов лако могла скренути на сасвим друге путове. Тако идући једне године, после школског одмора од куће из Крагујевца пешке у Београд, сретне га неки отмен Шумадинац, који је јахао на коњу, „један од оних старих типова српских, вељаше сам Ристић, коме се човек и нехотице склони с пута“. Ступивши са младим ђаком путником у разговор, улита га домаћин на коњу: ко је и шта је» ИМ кад чује да је ђак, онда му овај сеоски домаћин стане говорити, да се мане даљега школовања и да се као сиромах не мучи, него нека пође са њиме у село, да им буде учитељ. „Што да идеш да се мучиш, но хајде на готов хлебац“, почне сеоски домаћин

у вези са причањем о свом детињству, неколико пута које кад навраћао на ово, пропраћајући извесном мимиком. Потпуности ради да додамо, да је Ристић као дете имао и особени надимак: Дура, т.ј. „Јова Дура“.

1! Међу овима нарочито је за малог Ристића била од користи кућа Обрада Савића, трговца, са чијом је децом (нарочито са Владимиром Савићем, доцније начелником благ. одељ. Мин. финансија) Ристић друговао, и тако рећи „под једним губером спавао“. Обрад и Риста, отац Ристићев, купили су заједнички један плац, поделили по пола и, не ограђујући кућу од куће, остали добри пријатељи и суседи, и ако различнога имовног стања. Жена Обрадова, Јелена, често би пута говорила: „Овој Ристиној деци Бог ће кад тад нешто велико дати, са поштења и доброте њихова оца“. Ристић је имао још два брата и једну сестру, коју је Ристић за живота помагао, и која га је нешто и надживела. 4

2 Историја ове прве гимназије у Београду, изложена је у „Извештају“ 1 Београд, Гимназије за школску 1899.—1900. годину. Управа те школе дошла је на срећну мисао, да ту изнесе целу историју ове знамените Средње Школе, и све професоре И свршене ученике њене за минулих шесдесет година њена постојања и рада.