Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

150 ___ ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

своја разлагања. Имају, вели, школу, плаћане га лепо и изнесе му читав леп изглед од тога положаја, да се гимназиста из Крагујевца озбиљно, онако на друму, размисли, да ли да ову „сјајну“ понуду прими или одбије. Но тежња за школовањем надвлада ласкаву понуду, која би га можда разрешила од многих моментаних текоба. Тако Јов. Ристић не постане — учитељ.

Али је доцније дошло и друго, много озбиљније искушење да постане — свештеник, па, шта више, и монах. Био је већ при крају Гимназије, а знало се за њ, да је одличан ђак, кад га једног дана призове себи Митрополит Петар и стане га озбиљно салетати да пође, као државни питомац у Русију, у духовну Академију, разуме се, по ондашњем сматрању, по себи, да или још као студент или по свршетку наука, буде или пострижен за монаха или рукоположен за свештеника. Митрополит Петар био је човек речит, по. опису самога Ристића и других савременика појава импозантна, да јој је мучно било одолети. Али је и у Ристића тада била јасна изражена основна црта његова карактера: јака воља; и он, надајући се да ће држава слати питомце на науке, а уверен да га избор, као „првог превасходног“ неће моћи мимоићи, захвали Првосвештенику на његовој доброти и учтиво одбије понуду. Избор затим падне на Милоја Јовановића, који је такође као „први превасходни“ 1846. свршио Богословију, а затим послат у духовну Академију у Кијеву. Доцније, као Митрополит Михаило, негдашњи Милоје, у једном разговору са Кнезом Миланом, а у присуству Ристићевом, подсећајући на минула времена, напомене: како није била далеко могућност, да садашњи Председник Министарства — буде на столици Митрополита Србије! Каква игра судбине!

Обезбрижени како тако у својој егзистенцији, тадашњи ученици Гимназије у Београду а по томе и Лицеја, могаху погледе своје подићи и преко школске клупе и свакидашњих лекција и чисто ђачких дужности. Нарочито Лицејци показиваху велики нациовални полет око године 1848, тако знамените у сваком погледу. То је проистицало из домаћих прилика, у којима је тадашња омладина живела, расла и радила, надахнута чисто националним духом.

Нужно је зауставити се на тим приликама, око 1848. у Београду, у Србији и у Европи. Београд, српска престоница, беше нарочито у своме старијем делу „у шанцу“ у главноме турска варош. Турци у вароши, Турци у тврђави (у граду). У вароши двојство власти, српске и турске, у граду оружана сила турска, са топовима окренутим на варош. Није чудо, да су се често догађали сукоби између две вере, две власти, два од векова непријатељска народа. Ко је могао све то више осећати но омладина школска Док омладина из историје-и предања знађаше за српску славну прошлост, и за борбе својих славних претходника из оба устанка, и она се и дању и ноћу спотицаше о Турке, који својим присуством и охолошћу могаху и сувише јасно износити слику унижености, а с тим побудити и тежњу за коначним ослобођењем