Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РИСТИЋ 1 151

од овога зла. Је ли чудо, да су Лицејци, како писцу причаше Радивоје Милојковић, друг Ристићев, са пиштољем за појасом ишли недељом и празником, кад су хтели и да се провеселе у садовима и ван шанца, од којих једно такво збориште беше тамо, где је сада Ботаничка Башта у Палилули, на ком беше и лепа жива вода (чесма), око које се српски народ скупљао и у колу играо, подаље од Турака.

Док, даље, у Србији владаше у то време Олигархија, регрутована махом из стараца, од којих су многи савременици првог и другог устанка, са свима примитивним појмовима својега доба, људи више вични оружју него перу, са Запада Европе удараху снажни таласи поновне револуције, која је 1848. пошла од Париза и обредила сву Немачку и Италију, и прошла кроз Берлин, и Беч и суседну Пешту, осетила се, као тежња за „реформама“ иу Београду. Беху у додиру два разна доба, два супротна нараштаја у Србији. Док у држави преовлађиваше дух патријархалности, у слободном делу народа, у омладини, вејаше дух новог живота, на кеји грађанство радо упираше очи и придруживаше му се а старци окупљени око крме државне са похвалном толеранцијом присуствоваху рођају нових идеја, које ће кроз даљих десетак година потрести целу Србију. '

Омладина беше и организована. Лицејци имађаху „Дружину Младежи Српске“, која беше центар новог покрета, у свима правцима, које напред наведосмо. Место свих рефлексија и коментара, изнећемо овде слику те, родољубиво надахнуте „Дружине“, како ју је представио Стојан Бошковић, као савременик и очевидац, писцу о. д., упитан о томе, у једном писму из Црквенице недалеко од Ријеке, а датираном 22. марта 1905. године:

„Ја сам те године (1848) свршавао Гимназију — вели Ст. Бошковић у том писму. Одлазио сам чешће на састанке и седнице тадање „Дружине Младежи Српске“, која је у оно доба била на јаком и лепом гласу, и налазила је у свима друштвеним круговима, па и у владиним сферама, великог одзива и пажње. На састанке Омладинске сваке недеље долазили су не само ђаци из виших и нижих школа, но и грађани и чиновници, па и професори Гимназије и Лицеја, међу њима нарочито покојни Дим, Матић, Коста Цукић и Рајко Лешјанин, а често и секретари министарства Филип Христић, Дим. Црногорац и Коста Магазиновић. А на главним годишњим Скупштинама „Дружине Младежи Српске“, држаним обично у просторијама „Београдског Читалишта“ ' долазили су и државни Саветници (виђао сам и председника Савета

1 Зграда, у којој је било „Читалиште“ више од пола столећа, срушена је 1905. године. То је била основна школа позади олтара Саборне Цркве, у чијим је предњим, пространим одајама било „Читалиште“, на место које дигнута је нова школе. „Читалиште“ је било центар духовног покрета и врло важна културна чињеница око половине 19. столећа. Последњих деценија са установом многих нових удружења „Читаоница“ је само вегетирала, Али њена галерија слика, збирка старих новаца и др. сведочи о њеним негдашњим сјајним временима,