Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

152 жив. ЖИВАНОВИЋ

Стојана Симића) и Митрополит Петар, а и сам београдски паша из града слао ја на те Скупштине свога нарочитог (у цивилно одело преобученог) изасланика.

„Да се довољно оцени рад и утицај тадање Лицејске Омладине на националну и политичку струју у тадашњем револуционарном покрету нашега народа у Србији и у Угарској (у Срему, Бачкој и Банату, а у извесној мери и у Славонији и Хрватској) требала би за то нарочита студија и расправа. Овај слободоумни покрет онога времена потстицан је највише револуционарном струјом из Француске, где је у фебруару 1848. проглашена Република; а исто тако, и још више, долазио је и од народних буна у Бечу, Пешти, Прагу (Словекски Конгрес), Загребу и Карловцима (Мајски Сабор).

„Тај покрет, код нас у Србији нашао је свога јачег политичког израза на великој Народној Скупштини о Петрову дану 1848. у Крагујевцу, и у побуни Београђана противу турака 13. јула исте године, када је војвода Тома Вучић својим великим ауторитетом успео да побуну утиша, обећавши свечано: да ће Кнез и влада скорим учинити озбиљне кораке код Порте у Цариграду, да се Турци из вароши Београда иселе, а само да у градовима остану турски гарнизони. Ово обећање, као што знате, извршило се (у погледу Турака грађана) 14 година доцније (1862. под владом Кнеза Михаила. Тражене политичке реформе у Србији, а нарочито редовно сазивање Народне Скупштине и слобода штампе, остављене су за боља вррмена. А то се је могло без велике опасности за ондашњу владавину учинити већ и услед тога, што је после угушења мађарске револуције помоћу руске војске, у августу 1849. и после пораза Сардиније и талијанског покрета код Новаре (у марту 1849.) у целој Европи отела мах реакција, те се и покрет Српске Омладине у корист потребних рефорама у Србији: иу корист идеје ослобођења и уједињења Српства морао обуставити за неко време.

„Главне улоге у том омладинском покрету у Србији онога времена имали су: Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Јован Ристић,

! Јов. Ристић, поред онога што је о овим већањима у Београдском Читалишту изнео у својој књ. 1. „Спољ. Одношаји Србије“, причаше писцу: „Наравно, ми смо по угледу на париске догађаје у тој 1848. години, тражили ово троје: Народно Представништво, Народну Гарду и Слободну Штампу. Ти су захтеви „правитељству“ (влади) и написмено предати. И какав је одговор на то добијен 2! „Правитељство“ одговара: да ми Срби у Народној Скупштини имамо од вајкада Народно Жредставништво. Сваки Србин може и сме да носи оружје, и куд би било боље Народне Гарде од овако оружана народар Што се тиче Слободне Штампе, „правитељство“ не само да нема ништа противу ње, него ће се задовољити ако сваки школован човек својим писањем у новинама и књигама допринесе општем просвећењу. И ми, саслушавши овај веома мудар одговор, радовасмо се, шта више, да Срби имају све оно, за што се буне народи на Западу ...!“ Овај одговор „правитељства“ и ако не сведочи толико о политичкој једнакости савремене Србије = Западне Европе, сведочи свакојако о великој умешности и здравој памети ондашњих носилаца власти, коју су они и у другим љриликама (н,пр. Кримски рат) посведочили .