Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

156 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

после, те исте 1848. године, и делом засведочили, да се умеју и «с оружјем у руци борити за слободу својега народа. И Јован Ристић био је и ту са првима међу њима!.

Но Јов. Ристић, М. Јанковић и другови јављају се тада и да посланике Народне Скупштине упуте на подношај предлога у духу «савременог напретка и потреба, о чему је говорено у Књ. 1. овог дела.

Но ситуација је на Петровској Скупштини била и без ових агитација тешка. У њој се будио и дух опозиције према „Врачар«ској владавини“. Није чудо, да је министар унутр. дела, Ил. Гарашанин дао младим Лицејцима миг да се уклоне из Крагујевца и од Скупштине. Влада је овде поступила са штедњом и обазривошћу, и ако је цела радња Омладенаца знатно допринела неспокојству владе и отежању и онгко тешке ситуације.

Још је више за ту исту владу похвално, да она баш те исте младиће, као државне питомце, шаље у стране земље на науке.

Тако Јован Ристић, с пролећа 1849. буде послан као државни питомац у Немачку, прво у Берлин, затим у Хајделберг. На овом

1 У „Српској Застави“ бр. 6. и 7. од 1895., као и у „Вечерњим Новостима“ -бр. 16. исте године, налазимо ову слику под насловом: „Јован Ристић — 1848.“ : „Као сад да га гледам, у групи одабране Омладине, с пушком о рамену, како иде чтреко „Зеленог Венца“ и сви одоше на Саву, да се укрцају за Карловце, где је већ у велико узаврело било. Маџарска буна већ је почела, вели један очевидац нашега Омладинца, кад је полазио у Војводство. Шта је могао радити тамо тек као младић од 18 година» Па, могао је погинути; а то је доста!

„Учествујући код Елимира у битци, која је у вези са Книћаниновим нападом на Бечкерек, наш Крагујевчанин — пре- тога — имао је наредбу да иде ка Карловцима, куда су и пошли преко села Каћа. При појави генерала Цана на Јарку („Кбтегзсћапхеп“) налазио се наш младић у Каћу, где заповеда да се звони у црквена звона на узбуну и да се диже народ на оружје. Пошто је (маџарски) напад на Јарак био само маскирање другог главног напада смераног на Карловце, наш младић наређује да Каћани иду на Јарак, а он, по добивеној већ наредби, оде Карловцима.

„У селу Ковиљу види чету Граничара, с којима измени неколико потребних речи, но који су били под командом капетана, који им не да, да се придруже устанку, куда их је позвао наш младић, ризикујући главу за тај „бунт“.

„Дошав у Карловце, представи то Стратимировићу, тражећи наредбу да он доведе ту чету. „Пиши наредбу!“ викну генерал с коња, како је узјахао био, и тако је на коњу и потпише. Наредба је гласила, да се та чега из Ковиља доведе; а са капетаном да се поступи према приликама, па, ако се успротиви да може бити убијен. Наш младић добија 12 људи у помоћ, долази у Ковиље, где је била комплетна чета Граничара, са капетаном Молинаријем (маџаром). Налазе га, ставе се у нуждан поредак, и млади Крагујевчанин чита му наредбу: да чета иде у Карловце, а капетана да вежу, да га убију, ако не дадне чете! Капетан се противи, и једно: „вежите га!“ било је доста... Чета је стала под команду младог Србина, који, са везаним капетаном, доведе чету у Карловце, у састав остале војске.

„А командант места у Карловцима, Јелачић, узме нашега импровизиранег војсковођу са београдског Лицеја за својега ађутанта, што је и остао до свог певратка у Србију, где је свој војсковођски позив имао да замени књигом, коју је оставио пред полазак у Карловце. Од једног детета и одвише посла! Остаје још само да додамо, да је тај младић био — Јован Ристић“.