Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РИСТИЋ 157

месту пустићемо самога Јов. Ристића, да изложи своје школовање, прве литерарне радове и почетак каријере.

То ћемо учинити, ако наведемо онај део његове Аутобиографије, коју смо делимично у Књизи |. споменули, но која је остала. —_ за онолико колико је написана — у рукопису. Овим ће се ваводом овде попунити оно, што смо довде рекли о Ристићевој младости.

Тај део Аутобиографије његове, гласи:

„Родио сам се у Крагујевцу 1881. године. Ту сам походио

основне школе. — 1841-ге године ступио сам у београдску Гимназију, а 1847-ме у Лицеј, где сам до пролеће 1849. године слушао науке, — — свуда и свагда са успехом „првога превасходног.“

„Као Лицејски ђак учествовао сам у српском покрету у Угарској од 1848-ме године. С пролећа 1849. године послан сам у Немачку на науке, као државни питомац, поглавито ради тога да изучим Историјске Науке. Но као што ове обухватају и друге, ја сам изучавао и философске и државне науке у Универзитетима: берлинском и хајделбершком. Под јесен 1852. постанем доктор философије на хајделбершком Универзитету.

„Из Немачке отишао сам у Париз и ту сам учио француски језик и слушао предавања у Сорбони, до маја 1854-те. А за време бављења у Паризу, испитивао сам, по поруци Друштва Српске Словесности, старе српске рукописе, који се налазе у царској библиотеци париској, као и неке друге старине.

„По повратку у Отаџбину (1854. желео сам да добијем катедру Историје, а кад то не беше могуће, ја ни примих ни друга, моме спремању несходна звања, којима бејах нуђен, као што је професура француског језика и уређивање „Званичних Новина“, но уђох у Министарство Просвете, као изванредни експедитор. Одатле будем, без своје молбе, премештен у Министарство спољних, а из овога у Министарство унутрашњих послова, те сам у обојима овим министарствима служио редом, као протоколиста, као столоначелник, као секретар и као начелник одељења.

„У октобру 1861. год. постављен сам за српског заступника код Отоманске Порте.

„У књижевној радњи дебитирао сам као ђак у „Невену Слоге“, који је издала „Дружина Младежи Српске“. —

„1850 издао сам у Хајделбергу „Кште Џђегајсћ! дез сезреп ипа збШсћеп 2изјапдев уоп Зетјеп“. 1852. издао сам у Берлину „не пеше ГИегашт дег Зетђеп“. Овај спис нашао је добар одзиву немачких рецензената и преведен је на француски и пољски језик.

„У Гласнику „Друштва Српске Словесности, свеска МИ од 1855. печатана су два моја списа: „Српски, у царској библиотеци у Паризу находећи се рукописи“ и „Спомени веких старијих путника кроз Србију; а у св. УШ. (1856. год.) печатани су „Књижевни образи г. Јована Ст. Поповића“. Тада сам био науман да овај посао продужим.

„1855. године одредила ме је влада, те сам ја један месец

,