Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

158 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

(Децембар) уређивао „Званичне Новине.“ Спречен великим строгостима цензуре, да се могу бавити државним питањима, ја сам био обратио нарочиту пажњу литератури.

„Отуда: Отворено писмо Г. Јовану Ст. Поповићу, од Јована Ристића.“ — „Вуков Српски Речник 1852.“ — „Образи Српског Језика.“ Том приликом трудио сам се, да у Србији популаришем АЦекспира, изложивши у прози нека његова дела.

„Кад се 1853, године „Друштво Српске Словесности“ одупи"рало Министарству просвете, да олржи своју самосталност књижевну, ја сам био писац његове одбране, која је печатана у особитој книжици, под именом: „Распра између пређашње владе и Друштва Српске Словесности“ (из Српских Новина 1859).

„Издао сам у Београду, 1860. год. две брошуре, под именом: „Законитост“ и „Реформе у Србији...“

Нужно је поменути, да је Ристић за вргме својега ђаковања у Хајделбергу учинио познанство са Кнезом Милошем, који је од 1889. био у прогонству, и неко време седео у тој старој студентској вароши. Ристић би Староме Господару обично читго новине и књиге, а по томе би проводио у поучном разговору, па, кад се и то исцрпе, играло би се „кончине“ удвоје'. (Ово одлажење Ристићево Кнезу Милошу, по свој прилици није могло остати непознато и у Београду, али није утицало на његов положај као држ. питомца, што је и даље остао и у Паризу, до повратка у Огаџбину. Да ли Ристићу није за то отказана катедра историје на Лицејуг Могуће је и то; али, као што смо видели, других тежих последица није од тога за Ристића било, за остатак владе кнеза „Александра Карађорђевића.

На против, настали су за Ристића тежи дани, кад је у јан. 1859. Кнез Милош стигао у Београд, када је Ристић био већ знатан чиновник у Министарству унутр. дела. После промене на престолу, прво су суспенлхована, па онда по избору објављена многа постављења чиновничка новим указом Кнеза Милоша, при чему Ристић „испадне“ из указа и тако остане „напољу“. Ситуација његова беше

' Ристић је чешће добијао у игри на картама, т.ј. вадиграо би Кнеза и одлазио кући, чудећи се, да га кад кад Кнез хладно отпушта, све док му из околине кнежеве не објаснише узрок кнежевог нерасположења. „Не мораш ти баш сваку игру добити“ рекао му је један кнежев човек, објаснив му, да се Кнез за то љути на њега. Ристић се од тада узме мало на ум и Кнез је чешће добијао и бао добре воље. Кад би се Ристић којој важној карти „великој“ или „малој“ правио невешт, Кнез, узимљући је, говорио би: „куд су ти очи!“ Носио је, у вече, над очима привезан заклон. „Чело му је било као казан“ говораше Ристић; а кад би шетао улицом, свет би застајао и гледао у њега, а чуло би се једном из публике: „Г дууепрћузтопопје“ (лавоски лик). Кнез је, по Ристићу, имао необично памћење, и, поред осталога, знао је на памет родбиву свију тадашњих владалачких кућа.

Једном показиваше Ристић писцу лист хартије, још из тога времена, на коме стајаху Ристићевом руком написане речи Кнеза Милоша, како их је он Ристићу казао: „Првљаци српски хтедоше да заведу у Србији спахилуке, као у Влашкој, но ја нисам дао“, услед чега је и настао први разлаз између Кнеза и доцнијих његових противника — факт у историји већ познат; али та важна реч, у облику како ју је сам Кнез исказао, вредна је да буде потврђена и са тако аутентичне стране.