Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

~:

| о 5

ЈОВАН РИСТИЋ 159

прилично критична; а неизвесност је чињаше још тежом, То је долазило од сваковрсних интрига и супарништва онога времена. Стари Кнез беше поводљив, јер беше стар и неоријентисан, пошто Србија коју је затекао, у многоме не беше она, коју је пре две деценије оставио. Ко год је имао ближега приступа к њему, мо: гаше успети да протури што год је хтео, ма само било и за кратко до каквог другог, супротног утицаја. Ристић се реши, да своју судбу узме у своје руке и да изађе сам пред Кнеза, за шта замоли и добије аудијенцију. „Бејах се спремио, вели он писцу, да говорим како сам ја знао и почнем чим пређем праг кнежеве собе. Кнез ме донекле слуша, па ће наједном рећи: „Добро, добро, знам ја да ти умеш да говориш. Пољуби у руку (коју је Кнез, по он дашњем обичају, био пружио) и буди добар као и до сад, па ти од мене неће бити криво“. Одмах за тим Ристић је утврђен на своме дотадашњем положају у Министарству унутр. дела („Срп. Нов.“ од 3. марта, 1859.).

У то време пада и женидба Ристићева са Софијом, ћерком знатнога трговца на Сави Хаџа-Томе, чији је зет, пре Ристића био "Филип Христић, а после Ристића Радивоје Милојковић и генерал Анта Богићевић. Венчање је било у београд. Сабор. цркви 11. новембра 1859. које је извршио новоизабрани Митрополит Михаило. Хаџи-Тома је сматран као Карађорђевац, али је кћери своје удао за људе, који су под Обреновићима дошли до гласа и важности, сем првог зета Филипа, који је пре 1858. већ имао знатну каријеру за собом, а и после тога (умро је 1905. год. у дубокој старости). Госпођа Софија, провев четрдесет година срећног брачнога живота, надживела је свога мужа.

#

Са овим што смо довде казали о Ристићеву детињству и школовању и првој службеној каријери, до 1858. године, саставили смо везу са оним, што смо о јавном и службеном раду и о Ристићу казали у Књ. 1, у одељку под насловом: „Вођ либералне странке“, а за време од 1858—1868.

Сав даљи живот и рад Ристићев, од 1868., па све до смрти, предмет је расматрања кроз светри даље књиге овога дела, на чијим се листовима тај и велики и плодзи рад налази. Тај је рад нераздвојан од судбине Србије за неких четрдесет година, као што ће и име Јована Ристића неизгладиво остати урезано на листовима историје Србије за све то време (1860—1899).

Ипак је, прегледности ради, нужно да се главнији моменти из живота Ристићева, од 1860. па до смрти овде рекапитулирају, како би се у сажетој целини могао видети цео ток његове велике државвичке каријере!.

11860. Ристић иде, као секретар депутације, коју Кнез Милош шаље у Царитрад ради утврђења наследства у својој династији, слободног конституисања и исе„љења Турака.

1861. Ристић је први секретар знамените ванредне Преображенске Скупштине,