Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

160 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

М.

Јов. Ристић као говорник, публициста, историјски писац и члак Академије Наука. — У овој дугој својој каријери, која се простире без мало пет деценија, (од 1854.) у току целе друге половине за Србије знаменитог деветнаестог столећа, и која каријера није важна само по дужини времена, већ и по плодности државничких дела, којима је Ристић доба својега рада испунио — Јован Ристић се јавља и као публициста, и као беседник, и као историски писац.

У сва три ова правца, и у новинарским чланцима, и у Скупштинским као иу партијско — политичким беседама, као и у својим осталим писаним делима, Јов. Ристић стално оличава начело умерености. За то су доказ многобројни наводи Ристићевих чла-

1861. (октобра 16.) Кнез Михаило поставља Ристића за својега заступника у Цариграду, на ком га положају вастаје бомбардовање Београда (1862.), после кога Ристић усредсређује сву своју акцију на питању о добијању градова (Београда, Шапца, Смедерева и Фетислама), из којих се сели турска војска и диже српска. застава, 1867.

1867. Кнез Михаило поставља у новембру Ристића за министра иностр. дела, и не питајући га. Дошав у Београд, Ристић услови примање новог одличног положаја реконструкцијом кабинета, замери се Кнезу па падне у немилост и буде стављен на расположење и не примивши дужност.

1868. Кнез Михаило понова жели Ристића у акцији и повери Ристићу знамениту мисију, да код пет дворова ради на ослобођењу Србије од консуларне јурисдикције. Но у Берлину га застане глас о смрти Кнеза Михаила. Но уз пут добије наредбу да из Париза доведе у Београд Милана Обреновића.

1868. (20. јула) Велика Народна Скупштина бира Јов. Ристића за Кнежевског Намесника, са Блазнавцем и Јов. Гавриловићем, на ком је положају Намесништво остало све до 10. августа 1872.

1869. Ристић, као интелектуални вођ Намесништва, у договору са Народном Скупштином, приступа Уставној реформи, доношењем Устава од 29. јуна 1869.

1872. Ристић постаје министар иностраних дела по пунолетству кнеза Милана.

1873. по смрти Блазнавчевој, Ристић образује, у априлу, своје прво министарство. 1875. по извршеним изборима, који су испали, као и сви од 1569. у корист либерала, Ристић, у августу, уступив председништво Стевчи Михаиловићу, постаје у „Акционом Министарству“ министар иностраних дела.

1876. о ђурђеву-дне, пред српско-турски рат, поново долази на управу земље исто „Акционо Министарство“, и Ристић, као министар иностраних дела.

1878. Ристић, као министар иностр. дела заступа Србију и брани њене интересе при Конгресу у Берлину.

8., по свршетку Скупштине и прогласу независности, Ристић образује ново министарство. На челу овога министарства, Ристић је у току даље две године и нешто више, консолидовао ратне тековине и лечио тешке трагове трогодишњега рата и ванреднога стања. На знаменитим „Нишким Скупштинама“, Ристић је, кас први министар независне Србије, у својим говорима достигао врхунац парламентарнога говорника и вође Скупштине.

1880., октобра 19.. Ристић и његова влада одступају, полажући оставку, са управе земље, а на питању о закључењу трговинскога уговора са Аустро-Угарском.

Ристић са силаском с власти долази на расположење; а с пролећа, у мају 1885. буде стављен у пензију, због посете и свога држања у Русији, о хиљадугодишњој прослави Кирила и Методија.

1886., после закљученог мира и рата с Бугарском, Ристић, у марту те године, прихвата понуду зи образовање либералног министарства. Али и то остаје само на покушају, пошто се ситуација после тродневних преговора, маневрисањем Краљевим разбије у последњем моменту.

МР ан.