Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РИСТИЋ 161

нака, а нарочито, беседа и т. д. у Књигама |. [. Ш. као и у овој ТУ. овога дела. Но, умереност Ристићева није била ни устајалост, ни консерватизам, она је била избегавање скокова и прелома, она је била тежња за поступношћу у развитку политичких установа. Ристић, који је аутор Устава од 1869. — једног од највећих прелома у јавном животу Србије — вазда је водво рачуна и о напретку јавне свести и савременим политичким потребама, које су се, разуме се, за више деценија знатно мењале. Ми, с тога, видимо Ристића да у свом говору, на збору Либералне Странке, 3. септембра 1895. и тај Устав од 1869. назива „анахронизмом.“ Тражећи тада „ревизију“ Устава, он, називљући „анахронизмом“ Устав од 1869., жели ревизију Устава од 1888. То није могао чинити човек, који цени више своје самољубље од опште потребе; то је чинио човек, који је увек био више објективан, но субјективан у оцени политичких потреба својега народа.

Ристић је остао стално доследан начелу умерености. Он, с тога, никада није био у незгодном положају да себе дезавуише. Он није никада проповедао као опозиционар оно, што на влади не би вршио. Стога је Ристић бујним елементима, из обе друге, либералној супротне Странке, могао и изгледати више консерватован но либералан; али за то је Ристић имао ту сатисфакцију, да представнике обе ове Странке — Напредњачке и Радикалне — види доцније да, после великих испада на „пољу слобода“, ретерирају, кад из очевидне нужде (као Напредњаци), кади из опортунизма (као Радикали). Тако је, не једном, бујној „акцији“ следовала бедна „реакција,“ и не једном су Ристићеви политички противници оправдали речи Ристићеве изговорене (приликом дебате о закону о штампи) у Нар. Скупштини, 26. јануара 1880. у Нишу (Књ, П. стр. 79.), а на адресу те исте, тада здружене напредњачкорадикалне опозиције! „..Ми, господо, морамо да имамо пред собом чист рачун, о ономе што радимо, и да будемо готови у свако доба одговорити, не само за тренутак, за 24. сахата, него после годииу,

Ово је био сигнал за Ристића и све прваке Либералне, као и за Радикалне,

да баце све предрасуде, и у априлу ове 1886. године, обе Странке — Либерална и Радикална — утврде знаменити „Споразум“.

1687., 1. јуна, Јов. Ристић образује министарство, састављено по пола из либерала и радикала, названо „Савевна Влада“, а на основу програма, који је Краљ усвојио, а у коме је прва тачка била: Промена Устава, У септембру Ристић нарочитим говором отвара „Уставотворни Одбор“, што све пропада услед интрига, које су ускоро довеле до пада „Савезне Владе“. И илуће године видимо Ристића као првог потпредседника Уставотворног Одбора, који израђује знаменити Устав од 1888. године.

22. фебруара, 1889., Ристић постаје први Краљевски Намесник, То бива по абдикацији Краља Милана, а у приликама врло тешким и одношајима по све растројеним скоро деветогодишњим политичким трвењем и безобзирном владавином., Он поверава управу земље радикалима. После једне промене владе Ристић и Намесништво и Либерална влада завршују „првим априлом“ 1898. године,

За Ристића је настало опет доба паузирања и политичке пасивности, све до 3. септембра 1895., када је, једногласно израженом жељом позван, стао понова на чело своје Либералне Странке, где остаје за остатак живота,

Пол, Ист. Србије ТУ |.