Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

162 жив. ЖИВАНОВИЋ

две и десет година, и сувременицима и потомству, које обично не зна за таласање идеја својих претходника, но оцењује само резултате њихових дела. Једна поглавита од ових побуда која нас руководи, и која је мене лично руководила за 90. и 25. година, од како сам радник на јавном пољу — била је та: да се слободна Србија утврђује и осигурава само тако, ако се у њој установе поступно развијају.“ „За десет година, од како наша уставност постоји, ни једна политичка установа, коју смо ми имали част изнети пред Народно Представништво, није ударила натраг. Свете установе иду напред, истина полако али сигурно.“ Мало пре ових речи, а у истој беседи од 26. јануара, 1880. вели Ристић: „Оно, што можемо по савести и убеђењу своме да учинимо, то чинимо без сваке задње мисли, а што не можемо, то ћемо вам не мање јасно казати,“ Било је, после тога много Скупштина, а још више Министара, али се никада нико од њих није чуо, да се овако јасно и отворено, на супрот често и деструктивним тежњама изрази, да своје или гледиште своје владе тако часно истакне. Двадесет дана раније (7. јануара 1880), на истој Скупштини, (приликом дебате о допуни чл, 50. пословника скупштинског) Ристић је следећим речима изразио читав један систем и најбоље обележио свој рад: „Крајности нису никада путови слободе; умереност је пут, који слободи води; умереност је штит, који слободу чува. Ја нисам никада у моме веку налазио за добро, да будем друг крајности и бујности. Ишао сам свагда средњим путем, и мислим да сам слободи ове земље привредио више, ко они, који су ишли путем крајности...“

Овај дух умерености веје кроза беседе Ристићеве, јер је он начелна пространа основа његовом укупном политичком раду, од почетка до краја.

Парламентарно говорништво Ристићево имало је своју кулминациону тачку у времену од 1877. до краја 1880. године, у Скупштинама, које су држане одмах после (првог) српско-турског рата, и у Скупштинима, које су следовале после Берлинског Конгреса и прогласа независности, које су познате под именом „Нишких Скуп-

штина.“

Ценећи значај овога доба Ристићева јавнога и парламентарнога рада, ми смо га нарочито исцрпније обрадили на завршетку књ. 1. и у почетку књиге |. овога дела, Ту ће сваки наћи довољно потпуно слику парламентарнога живота Србије од 1877. до краја 1880. године. Ту ће наћи читалац ове историје све главније говоре Јов. Ристића у целости изнесене. Видеће, како сваки од њих чини органску целину и по садржини и по форми, као и по елеганцији израза.

Од куда то, да ми, из дуге каријере Ристићеве, ове три године означавамо као кулминациону тачку његова говорништва То је дошло од околности, а не од самог Ристића. Ни мало мање јак није био Ристић ни до 1877. као ни после 1880. године. Али, ми га све до 1872. видимо у Намесништву, када је он кроз одмерене Престоне Беседе говорио, где су изрази везани, а беседа

мар иди