Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

164 жив. ЖИВАНОВИЋ

када је рекао: Да би се он стидео да буде министар у земљи, у којој министри не одговарају. Уставом од 1869. та је одговорност први пут створена и уведена.

Тада, 1861. године, на Преображенској Скупштини, Ристић је први и једини пут говорио, као слободан скупштински говорник. Он тада није био ни Министар, ни „Скупштинар“ (како су се онда обично звали посланици), али је по положају и држању своме био ближе скупштинској клупи, но министарској столици. Отуда и његова самосталност у говору и раду на тој Скупштини.

На скупштинску клупу, као посланик, није Ристић никада сео; и писац, који сме тврдити да блиско познаје овога великог државника, мисли да такође сме тврдити, да је то остала једна од неиспуњених жеља Ристићевих. Али и то су прилике собом донеле. По Уставу од 1869. представници интелигенције из чиновништва могли су само путем наименовања ући у Скупштину; а Ристић је _ увек само био у положају да друге наименовава, а никад у положају, да њега други. Уз то и сувише поносит, да би он хтео такво наименовање примити од буди које владе, ма да је он, као стални вођ Либералне Странке имао увек два противположена положаја: ако је Странка на влади, он, као њен вођ, био је у Влади; а гко је Странка у опезицији, он у својству вођа, био је вођ опозиције, а ни једна влада није смела вођу опозиције, разуме се по себи, уводити у Скупштиву. Такав је експерименат чинила Маринсвићева влада (1874) са Јевремом Грујићем, који је једини од првака либералних, не знамо зашто, снисходио да прими такав један мандат, но који се могао правдати тиме, што је у тим Скупштинама била Либерална већина. Као Ристић, исто тако и Радивоје Милојковић, није био посланик. Ристић је, доцније (после 1880.) изражавао жаљење са тога стицаја прилика: да они, као прваци Странке, само су гледаоци догађаја у Скупштини; али је, том приликом, објаснио писцу и узроке, са којих је, при грађењу Устава од 1869. тако дошло, да је чиновницима спречен улаз у Скупштину путем избора (Књ. 1) У својој знаменитој беседи од 26. јануара 1880. на нишкој скупштини, Ристић је, поред многих других уставних права и прерогатива по Уставу од 1869. додиркуо и то важпо питање, што смо ми, у књизи |. овога дела опширно и документарно изнели.

Кад је, доцније, дошао Устав од 1888. Ристић је, као што сме рекли, опет постао Краљевски Намесник, и није могао бити биран за посланика; а на једанаест месеци по паду Намесништва, које је једино и владало по Уставу од 1888. доследно и исправно, Краљ Александар, положивши на тај Устав заклетву, суспендовао га је,' вратив опет онај од 1869. све до 1901. године, када је октроисан трећи „нови“ Устав — али када већ не беше Јов. Ристића у животу.

! У налету одушевљења, када је донесен Устав од 1888. била је на згради Нар.

Поворишта — у којој је Устав проглашен, — стављена спомен плоча са записом о томе; но које је једне ноћи, по наредби (1894. нестало, када је тај устав суспендован.