Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РИСТИЋ 165

Беседништво Јов. Ристића, које је често базирано на историјској основи, имало је увек две главне црте: стварност и логичност. Као убеђени приврженик поступнога развоја, Ристић је у својим беседама, којима су предмет биле политичке слободе, махом правио упоређење између установа садашњости, према установама из прошлости, из којих су нове проширене слободније установе произилазиле, и тако увек оличавале напредак. „Ми Срби често мењамо свој укус... Ми обично заборављамо време и услове, из којих смо изашли, па кад се нађемо у неком новом стању, ми мислимо да друкчије није никад ни било“. (Говор Ристићев у Скупштини 12. јанугра 1879. год... С тога су Ристићеве беседе, нарочито оне, држане на „Нишким Скупштинама“ (1878—1880) од трајног значаја, као аутентичан извор за развој наше уставности и ва њој заснованих слободоумних установа од 1869. године, до 1880. и мотива за све важније одредбе њихове. Он је у својим беседама често упоређивао једно фактично (новије) стање ствари са другим (старијим) и тако долазио до закључака о томе: шта је главна и најбоља савремена потреба; а одбацивао је претпоставке, сањарије, бацање погледа у некаква далека времена, која са својим установама, могу бити и боља од садашњих, али, за које установе треба прво да се створе животом и васпитањем народним погодбе, па да те нове слободоумне установе дођу као природна санкција тога већег ступња образованости и развијеног јавног живота. То ће рећи: Ристић је оваплоћење континуитета у полит. развоју, који се једини може назвати срећним. Ристић се не јавља нигда у својим говорима као теоретичар, а још мање као утописта. Он је, савестан, реалан политичар, који не жели никога да обмане, ни празним обећањима, ни шупљим фразама, које никада ништа не казују, а служе за моментани ефекат. Он је говорио писцу, како он не мари фанфароне, каквих је доцније у српској политици, па и самој Либер. Странци, бивало све више; али за то воле више људе који мисле. У скупштинским записницима, не једном се налази његов прекор опозицији: да она никад не износи стварне, образложене предлоге, већ се задовољава пространим фразама, које ништа не казују, као н.пр. „упрошћена администрација“, „народно благостање“ и т. д. Државник, који је навикнут на дела, са свим је природно замерао опозиционарима, којима је једино стало до ефекта, до дејства на гомилу.

Каже се: да је Ристић „водио Скупштину“. И то је истина, ио коју су савременици разно схватали, нарочито опозиција, која је увек хтела да представи да Ристић намеће Скупштини своју вољу, да чак и заповеда! Ми смо раније (књ. [.) наводили како је било прилика и сцена од стране опозиције, које је Ристић увек са пресудним успехом парирао!

Водити једну (нарочито у ранија времена) Скупштину, не само да није погрешка, већ је дужност једне савесне владе. Ми смо у Србији имали доста и супротних примера еманциповане надрипарламентарности, и то онда, када је квалитет многих пред-