Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

166 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

ставника народних спао био далеко испод квалитета „Ристићевих Скупштина“, за које се вели, да их је они „водио“. Ту је дужност и вршио Ристић, али на један начин, који њему и његовој интелигенцији чини част, а Скупштини никада није допринео понижења, нити је лишио њенога суверенога права. Додајмо томе, да је Ристић и према опозицији вршио своју дужност са пуно такта, да се нигде не налази трагова да је Ристић, било према појединцу, било према укупној опозицији, ма кад учинио какав испад или увредљив поступак. На против, било је пуно обратних случајева; али их је Ристић, не излазећи из круга својих министарских права, и не силазећи у низину, где се крећу људи простачких манира или безобзирних напада, увек са достојанством и одбио и свакога вратио у границе пристојности. У добу од 1877. до 1880. има много таквих прилика, које су — за карактеристику људи и времена — прибележене у књ. ![. и П.

Ристић није никад гурао Скупштину тамо, куда је он желео да је окрене; он ју је водио, или јој указивао крајње мете, куда она има да стигне, скоро увек при том наглашујући самоопредељивост Нар. Скупштине. Али и то вођство основано је на привлачној моћи умно јачега, онако исто, као што н.пр. извор топлоте привлачи к себи онога, који ту топлоту потребује; он јој сам иде у сусрет. Тако су и посланици свију Либералних Скупштина, у наводима и закључцима Ристићевих беседа налазили изражене и своје назоре, и није им никада било тешко да им приђу и да тако и решење скупштинско испадне у смислу предлога, како их је влада подносила или их је заступала. Ристић није наметао Скупштини своју вољу. Вредна је пажње и та констатација, која се налази у Престоним Беседама, које су потекле из пера Ристићева, нарочито за првога Намесништва, да се увек, при закључку Скупштине, посланицима ставља у заслугу многа радња и тиме наглашује важност њихове сарадње на томе, после Устава од 1869. год.

Док је Јов, Ристић с једне стране водио Народне Скупштине, а с друге обуздавао прохтеве владаочеве, до криза и сломова, разуме се, није долазило. Па и то обуздавање владаочевих прохтева, бивало је иза кулиса, али достојакство владаочево није никада напољу патило до 1880., нити је његов ауторитет злоупотребљен. Но баш то, ма и прикривено од јавности одупирање Либералне владе и Ристића, запечатило је њихову судбу. Кнез Милан је стално потпиривао опозицију и тражио згодне поводе да обори Ристића. Као што знамо, он га је и нашао у питању тргов. уговора са Аустро Угарском. Користио се иностранством, да сврши један свој план. На жалост, не може се тврдити, да је савремени нараштај појмио сву величину овога обрта. Свесно илм несвесно он га је помогао; са каквим исходом — видели смо. (Књ. П.). |

Слично ономе, како је Ристић „водио“ Скупштину, било је и у Главном Одбору Либералне Странке, где се Ристић никада ни с ким није надвикивао, ни препирао. Но са последњим дахом Ри