Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РИСТИЋ 175-

његових ни погрде за противника, ни излишне хвале за страну, која има за се његове симпатије. Он не отказује своје пуно признање људима, који су за време „Маџарске буне“ и „Кримске војне“ за владе А. Карађорђевића, и „Уставобранитеља“ уопште, управљали судбом Србије и мудро је провели кроз тешке и опасне кризе. Он не закида своје признање ни онима, који су му били противници у времену, кад је и он стао на снагу, али су заслужни за успех у важним политичким предузећима за владе Кнеза Михаила. Ово је у толико већа заслуга Ристића, као писца, што се он лично, нарочито од 1860. године, јавља као истаквут радник у догађајима које описује. Па ипак је његова објективност била над субјективношћу. Како је Ристип у томе различан од својих доцнијих. критичара, из кола негдашњих „младоконсервативаца“ познијих. напредњака, а и понеког још познијег радикала!

Ови баш напади на Ристића, изазвали су — поред научне и историјске — и трећу групу његових списа, коју би могли назвати: Списама Полемичним. Одмах да споменемо овде једну брошуру из 1874. године: „Ко је крив»“ а из пера Ристићева. Кад су Консервативци, после друге либералне владавине, дошли на управу земље 1873. похитали су да нападну претходне Либер. владе. Са много отмености, какву ћемо доцније узалуд тражити, Ристић одговара темељито и озбиљно у тој брошури, подсећајући изазиваче на њине грехе... У ту групу нарочито спадају књиге наведене између „Спољашњих одношаја“ и „Дипломатске историје“ (под бр. 17, 18, 19, 20 и 23). Оне су одговор М. Џироћанцу и М. Гарашанину а на њихове бурне нападе и на Ристића лично и на његову владавину.

Одговори Ристићеви на све ове нападе, оличенпи у наведеним полит. полемичним списима, имају пространију вредност, сем своје јаке аргументације, и изношењем многих важних појединости о људима и о догађајима, којих су се дотицали његови противници. Те су појединости, као податци, од велике историјске вредности. За многе од њих, биће потомство захвално да их је Ристић још. за живота објавио, сем што је спречио много криво схватање многих поступака и тенденциозних изношења од стране његових полит. противника!.

У овим својим полемичним списима, Ристић се показао као јак противник — разуме се само у одбрани. Могли су сви његови политички противници живети и помрети, они не би у Ристићу нашли својега нападача.

Ристић је писао из љубави према истини, па, ако се хоће, и из задовољства, за разлику од писаца, који се лаћају пера из сујете или нужде ма које врсте. С тога сви списи Ристићеви носе печат сталожености, мирноће и збиље. Њега ништа не омета, јер он не

“

! Тако ту, поред осталога, налазимо ближа обавештења о личности Кнеза Михаила и многих савременика; као и о многим догађајима тога важног доба; 0 проглашењу и доласку Кнеза Милана у Србију, по смрти Кнеза Михаила; с: огтавци Либералне владе 1880.) о дворским распрама; о првом саопштењу Краља. Милана Ристићу (4. децембра 1888.) о намери да абдицира, И т, д.