Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

174 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

пише под утицајем дневних догађаја. Он мало мења свој тон иу нолемици; али ту се, по природи предмета, осећа већа живост, јер је ту и потреба, да се парирају, или и врате ударци.

Сва су дела Ристићева у лепом језичном руху. Језик и стил Ристићев је на савременој висини и по лепоти, и по чистоти језика, и по једрини израза. Ристић, без сумње није филолог по позиву, али је као писац представник висока образовања, са знањем језика и литературе два велика народа, пун искуства у руковању с пером, од кога се многи имао чему научити.

Терен науке и круг људи од пера и научности, са самог су почетка били област у којој се кретао др. Јован Ристић, који «своју докторску титулу није ипак, као политичар и државник, истиао. Одмах по повратку са наука у Србију, видимо Ристића као сарадника на „Гласнику“ Д. С. С. а за тим и као редовног члана „Друштва Српске Словесности“. Кад је 1864. на онако драстичан начин растурено ово Друштво (види књ. [.), а за тим исте године основано под измењеним именом „Српско Учено Друштво“, Јов. Ристић се одмах из Цариграда понова увршћује за његова члана. Као члан С. У. Д. Ристић је и остао све док није, оснивањем Српске Академије Наука (1886. ово Друштво укинуто, а његови чланови, по самом закону, постали дописни чланови Академије, у колико ограничен број од њих, није ушао путем наименовања у састав Академије, пошто је законом о оснивању Академије Министру просвете дато право, да прве праве чланове Академије, наименује. Изгледа, да је постојала намера да и Ристић тада уђе у Академију Наука, пошто му је из Мин. просвете (Просветнога Савета 924. јануара 1887., СБр. 1.) упућен акт, којим се моли да, што скорије, пошаље списак свих својих радова „за извесну службену потребу“, коме се захтеву Ристић и одазвао. Но, од наименовања, које је имао да изврши Министар тадашње напредњачке владе — овога се пута одустало.

Но Ристић тиме није био лишен почасти, да уђе у Академију: 6. јануара 1890. Академија га изабере за својега правога члана". Године 1892. фебруара 22. који је као дан прогласа Краљевине, био свечан и за Академију Наука, Јов. Ристић је држао своју приступву Академску Беседу, којој је предмет био: „Јеополд Ранке и ослобођење Србије“, Одштампана, ова Беседа чини засебну једну историјско-политичку расправу, којом се Ристић одужио и знаменитом историку и као писцу значајног дела, у два издања, о Српским Устанцима, а по подацима Вука С. Караџића; а одужио му се и као своме учитељу, из доба младости Ристићеве. Бавећи се у Берлину за време Конгреса, Ристић је походио својега старог

! Ристић је у то време био Краљевски Намесник. Кад му је један пријатељ честитао избор у Академију, писац је имао прилике да чује ове речи Ристићеве: „Пријатније би ми било, да је се тај избор десио као ненамеснику.“ Но Ристић је евоје место у Академији, по вредности и тежини својих писаних дела, потпуно мепунио.

Пра ер