Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РИСТИЋ 175

учитеља: и Ранке је у нарочитом писму од 9. јула 1878. упућеном Ристићу дао израза своме задовољству, између осталога, нарочито да су силе признале независност Србије. „Ја честитам народу и његовој влади на овоме успеху; нека би за њега био извор среће и благослова“, вели Ранке у томе свом писму. :

- Узети, дакле, као предмет једне Академске Беседе једнога оваквог научењака, пријатеља народнога, било је достојно и новог Академика и предмета. Беседа ова, коју је један од одличних чланова Академије, Ст. Новаковић, по једрини означио као равну 4:5сошт5 — има на великој Академији Наука у Паризу, сачињава особено делце, које се као 26-то по реду, може уврстити са раније наведеним писаним делима Ристићевим. Беседа је одштампана засебно, а преведена је и на немачки, под насловом: „Геороја ЕКапке ипа Фе Вејтејцпо Зегјепз“,

Ристић је, у својим слободним часовима, поред писања нових дела, од тада, све до смрти, ревносно вршио дужности Академика; а 11. јануара 1899. заузео је и положај Председника Академије Наука, на три године. Али, ова је година била уједно и последња његовога живота. Он је, поред политичких радова, бављења историјском науком, сматрао као одужење своме првом завету, као историк и носилац титуле доктора философије“.

Јован Ристић као беседник, као публициста, као историјски писац, дакле као умни радник у опште, стоји на достојној висини, која одговара висини његове чисто политичке величине, као државника. У писаним делима Ристићевим потомство ће наћи вазда поуздана сведока за све оно, што је у њима речено; јер Јован Ристић спада у оне ретке људе, који историју и граде и пишу,

бо ж Ба

Писма Јов. Ристића образују особену групу, вредну нарочите пажње. Али њих у опште нема много. „Мојих писама нема много у свету“, говораше Ристић једном приликом писцу. То је дошло нешто по природи његовог високог положаја, који је обично на-

! У својој аутобиографији, која носи наслов: „7иг ејрепег Геђепзоезсћсћее, уоп Геороја у. Капке, Гердр 1890., сећа се Ранке (рођен 1795.) својега доцнијег виђења са Јов. Ристићем. У одељку биографије, који носи наслов: „Берлински Конмес“, на страни 621. а под датумом 28. јуни 1878., Ранке, у облику дневника, уписује ово:

' „Управо је педесет година, од како сам из дана у дан слушао мога незаборављеног пријатеља Вука (Караџића) у Бечу, како се пење уз моје степенице — а он имаше дрвену штулу — да ми приповеда Српску Историју. Данас ме је посетио човек снажна изгледа, браде као гавран црне, и причаше ми, да је године 1851. код мене слушао историју Средњег Века. То беше српски Министар Ристић; али не беше сад реч о старим предавањима, већ о садашњој Србији... Он чини на ме утисак мудра (ен иреп), патриотична и образована човека“.

2 Кад је писац о. д. 1883. положио професорски испит, Ристић дајући израза радости са тога, казао је и ове речи: „Политика, политика, њоме се може и човек од науке бавити и треба да се бави: али она не треба да му је главно и једино занимање и да га прогута цела. Сваки човек од науке треба да има своју струку, у којој је јак и признат, па тиме и свој одређен положај у друштву“.