Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

176 жив. ЖИВАНОВИЋ

лагао дискрецију, дакле не много писање; а нешто и с тога, што су махом други људи, политички и неполитички, имали пре потребу, да се лично или преко писама обраћају Ристићу, но што би то обратно био случај. Овде, разуме се, мислимо на личву преписку, за разлику од службене, која се води под бројем ила и без овога. Писама ове друге врсте има највише из доба кад је Ристић биоу Цариграду (1861—1867), када је имао потребу да пише тад. Министру иностр. дела Ил. Гарашанану и овај њему. Писац имао је и један исписан „Извод из писама председника Савета Министарског и министра иностр. дела, управљена Књажевском Српском Заступнику при Отом. Порти Јов. Ристићу“. У тим су писмима поред осталога и изливи похвала, које Гарашанин, у име кнежево и своје, доставља Ристићу, поводом његових извештаја и успешно свршених разних послова. Већ у првом од тих писама, у дец. 1861. пише Гарашанин Ристићу: „Књаз триумфира, што је погодио, да тебе треба послати“. М тако иде редом. —

На разним местима, у књ. |. и Џ. цитирана су места из некојих писама Ристићевих, или и цела писма, којима се објашњавају разни догађаји. Преко 25 писама добио је личнои писац од својега старог пријатеља. Сва су ова писма из последње деценије његова живота, када су лични односи бизала све интимнији, а приликеи неприлике изискивале, да се Ристић писцу писмима обраћа.

Нека од писама, и сувише б интимним личним потребама писана, писац је сматрао за дужност да их врата Ристићу за живота, уверен да су то сви обзири специјалне пажње налагали. Писцу је познато, да је и Ристић његова писма здруживао и чувао.

Оволико у опште о писмима Ристићевим, која би могла бити предмет нарочите монографије.

Но, уставићемо се овде нарочито на једном писму, писаном у половини маја 1899. године. Оно је било одговор једном одличном пријатељу у Петрограду, због позивања Ристића на Пушкинову прославу '.

Писмо, које овде наведссмо, сем своје садржине, ради које

1 То писмо, после пријатељског узода политичке садржине, додирује и словенске одношаје Србије и Русије, на које је намшао „облачак“ за који би Ристићев рад био „бар потрудити се да га разагмам“. И онда наставља: „Нама је нужна Русија, наша стара покровитељка, наша савезнаца у рату; а и ми смо нужни Русији и по својим непоколебивим братским осећањима и по свом географском положају.

„Но, драги мој, Ристић из 1885. године, сад је старац. То му, у осталом, не би сметало да се крене у Петроград, да би се поклонио светој матушка Русији у дан слављења њеног великог сина, Пушкина. Али, на жалост, сем старости, има и друга једна сметња: од пре две године, мене је снашла болест азфћта. Она сама по себи, како кажу, није опасна, али изискује, у сваком случају, велику обазривост. С тога се ја не бих могао одважити, у пркос моје добре жеље, да се подухватим тако велика пута. | Е

„Према томе, молим вас, да то објасните мојим пријатељима, који се мноме интересују, и испоручите им моју захвалност, на љубазној пажњи, коју су ми намерни указати.

„Примите ит. д, Јов. Ристић“.