Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РИСТИЋ | 177

је ускоро, по објављењу у руским листовима, прошло кроз сву Европу, важно је и с тога, што је оно — последње значајно писмо Јов. Ристића.

Било је то 14. маја 1899., кад је писац застао Ристића при писању овог писма, чији је препис предао писцу. Но Ристић беше у том тренутку у тешком стању, како га дотле писац није виђао. Он дисаше са усиљавањем и врло тешко. С муком и напрезањем исприча, да је вече, у очи тога дана, био позват, и отишао у двор, на предавање, које је у дворцу држао граф Евген Зичи, пријатељ Краља Милана, код овога тада у гостима. Предавање се тицало путовања по Средњој Азији, куда је Зичи ишао и тражио колевку мгџарског народа. „Седео сам, вели Ристић, два сата, у запари, сав обливен знојем, непокретан.;. и то ме уби!“ Ове последње речи понављао је два три пут.

И доиста, ту се саломио остатак снаге, којом се држао још. Наступило је рапидно опадање физичких сила, што га је коначно везало за собу и одвојило од света. Али су душевне моћи и интересовање за јавне послове биле будне и јаке, може се рећи до последњег тренутка, када је до скора јак и снажан организам отказао са свим. Па ипак је Ристић, при свима овим органским тегобама, умро управо седећки, наслоњен на свој сто...

ММ.

Карактерне црте Јов. Ристића. — Колико је лако ставити на хартију и овековечити историске догађаје или биографију појединца, у колико је она састављења из низа доживљаја и факата, толико је опет тешко саставити, као хармонијску целину, црте моралне личности, ма како се чинило да то само собом происходи из самих догађаја, у којима главни јунак игра своју улогу. То је привилегија духовитих романсијера да стварају типове, па и ту их они више стварају у својој машти, но што би их могли наћи готове и ставити их на хартију са живих примера. Ово је друго, с тога, теже; јер то је нераздвојно од непосредног, дубоког познавања тако разноликих конкретних индивидуалности, А ко се може похвалити, да је проникао душу кога човека, особито, ако то није обична душа, просечног свакидашњег човека» Не велимо, да је то немогуће; али без сумње није лако. За то се опет један биограф или историјски писац не сме отказати дужности, да по могућству састави моралну слику личности, којом се бави. С тога се ми устављамо на још некојим карактерним цртама Јов. Ристића.

Јов. Ристић стоји, као јаван радник више од педесет година, сталан, непомичан, и увек: као један и исти. Исти у своме правцу као државник, исти као говорник и писац, исти као човек. То је већ прва, и може се рећи и глевна карактерна црта његова, која се најбоље може окарактерисати с једне стране умереношћу, а с друге сшалношћу, уз одсуство сваке пренагљености у сваком погледу. Место тога, тихо, дубоко и хладно размишљање о свему

Пол. Ист. Србије ЈМ 12