Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

178 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

што је предмет његова рада, пажње или дужности. Само те две особине — које се једна у другу стапају и на раду се испољавају као истрајност — и могле су послужити као основица тако дугог

и непроменљивог живота и рада. Истрајан у раду, сталан у назорима својим, умерен у свима приликама, Ристић је могао за тако дуго време, и у тешким приликама, носити бреме великих дужности, могао је бита политички стожер и не истрошити се уз то,

не долазећи у положај, да сама себе дезавујише; а то је оно што највише компромитује јавне раднике и убија веру у њихову со- | лидност и исправност. И Ристић је подлегао променама, паузирао је, повлачио се, са великим стрпљењем чекао своје време, али није до смрти своје постао немогућ. Са њим се, и као присутним и као одсутним, морало увек рачунати, док год је живео.

Казали смо, да је Ристић био спор но достижан, и докле је он доспео и стао, ту је и остајао, не враћајући се никада назад, ако већ није било могуће ићи напред. Та се црта огледа и у његовим назорима о политечким правима и повластицама, или како се то већ код нас сумарно назива „полатачким слободама“. Ристић у гоме није никад пречагљивао; али што је мислио да треба дати, он је и давао, без цењкања, без задњих мисли, а по мери народне способности, да то прими и органски оживи. Спор у своме корачању, опрезан где ће стати, Ристић је, са свим природно, био незгодан за дружбу са онима, који су само летели напред. У томе и јесте једна фаталност, што су се политичких питања у Србији дочепали елементи крајњи и безобзирни, којима није било толико до зидања, колико до рушења. Ти елементи, као производ нарочитога порекла и васпитања, мало се у ствари обзиру на цео народ, у основи својој тада монархичан и консервативан; и који потребе и назоре својега ужега круга, прокламују као назоре и потребе народне, опште, и тако доведу и сам народ до забуне и побрканих појмова у свему и свачему, давши, и нехотице, својом конфузношћу моћно оружје силнима овога света, који су их чешће и проглашавали „ван закона“. Умерени елементи, па и Ристић, морали су се клонити оваквих струја, а Краљевима је било онда лако да нађу средстава противу „бунтовника“ и политичких манијака, који су, доц- | није, кад су са свим постајали господари ситуације, и на себи самима осетили шта значи превласт гомиле. И док се круг људи мудрих и умерених у Србији све више сужавао и по броју и по Е утицају, гомила је увек имала у својим све нижим слојевима но- | вога прираштаја. Оно, што се у целом свету држи на пристојном одстојању, у Србији је, често, била „сила првог реда“, пред којом — | је и један Ристић, дабогме, морао устукнути, кад год су улоге крајњих и умерених елемената биле промењене. Али за то су те гомиле наилазиле на разне Рајовиће и друге велике и мале своје „џелате.,“

Ристић је умео бити и шаљив, и волео је здраву и духовиту шалу, као и згодне досетке, Ако би нека од ових последњих била доиста така, он би је окарактерисао и пропратио изразом: „С аш!“