Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РИСТИЋ 179

т. ј. лукаво (немачки). С тога, ниуколико не стоји тврђење једног биографа: да се Ристић никада није смејао. На против: Ристић се доста радо и слатко насмејао, наравно ако је било повода смеју и није билс своје или туђе бриге, која би га притискивала. Али у озбиљним приликама, нијеу њега било ни шале, као што није било. ни нестраљења: „Нестрпљење губи сваку парницу“, говорио је он врло често, хад би пријатељи, при многотрајној политичкој устајалости општих неприлика почели бити нестрпљиви, и показивали знаке пренагљености, која би их навела да се пребаце, а да к циљу не добац=. Сазака је шала производ друштва и знак пријатног друштва. И Ристић, кад је начинио коју пошалицу, или је примио,

то је радио у друштву својих пријатеља“ или родбине. У току

времена и прилика, живот Ристићев је добио особен, готово монотон вид. То је био живот седећи, прекидан, при лепом времену, двама лневним шетњама, у подне и пред вече, при чему би му, нарочито последњих година, поред осталих, и кад не би био сам, писац правио готово стално друштво.

Волео је мимо све Позориште, у коме је имао дуго и стално своју ложу; али, када му, после промене 1880. године, управа отказа ту ложу, а за рачун и захтев нових полит. представника, он је одбио пријем друге које ложе. „Закинуто ми је једно задовољство, али волем се и њега отказати, но да ме које ко премешта где хоће, а за мој новац“. Али у кафане, сем по потреби збора или говора у ширем кругу, Ристић никад није ишао. „Зар ти мислиш, да ја не волем друштва и забаве, рекао би он једном писцу, али где могу да идем, кад у нас нема касина и клубова, као у другом свету, где је човек опет у свом друштву и кругуг“ Овај велики долазак Ристићу и дању и ноћи, често му је сметао у раду, нарочито кад је се бавио писањем. Писац може рећи, да је имао последњих година необично много прилике да га види на дому, и кад год би долазио к њему, никада га не би застао беспослена: увек је нешто или писао, или читао, или сређивао. Кад је се хтео из своје „старе“ преселити у „нову“ кућу своју, као Намесник (1891.) отиде му писац и последње вечери. „Дошао сам, рече му, да поседим последње вече у овој кући, где сам толико година долазио и са вама у пријатним разговорима проводио.“ „А ја сам — одговори му на то Ристић — доста твојих рукописа спалио у оној (собној) пећи!“ То су били разни чланци и написи, које му је писац и док је био у Београду предавао, или и слао из Ниша и Пирота, и који су, по употреби у уредништву, увек морали бити Ристићу враћени. ИМ он их је брижљиво и савесно уништавао, с погледом на онд. закон о штампи.

1! Једног дана, по подне, а за пунога здравља, Ристић ће се сусрести са писцем овога дела између негд. скупштинске зграде и Вазнесенске цркве. Других пролазника није било. Упитавши писца куда иде, и на добивени одговор, који није означавао неки нарочити циљ, Ристић ће са пуно веселости рећи: „Е, знам ја тебе. Ти си као онај сељак, који гурне труд у сено, па ово букне, кад је он већ у другом селу“. Тим је желео обележити дискретност свог пријатеља.

12%