Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

· 180 : ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

У пуној мери дискретан, Ристић је волео да има посла с=

дискретним људима; а како тога нема увек, или боље рећи у на-

шем живљу нема у већини случајева, то је и он морао често бити „закопчан.“ То му је налагао и сам његов положај, као што му је то постала „друга природа,“ ма да се не да претпоставити, да је Ристић икада био проливена језика. „ћутање о стварима о којима не треба говорити, код мене је прешло у навику. Мене никакве „тајне“ не муче, да их моргм саопштити. Има ствари, које ће тако, са мном и у гроб отићи“ — рекао је једном Ристић писцу. 0, осем те навике, имало је у српској политици и потребе за ћутањем, нарочито за људе на истакнутим положајима, јер, кад год је што Ристић као и други пол. људи — о политичким пословима и одношајима тврдио или одрицао, то никад није било равнодушно за оне, који су то могли чути. С тога је Ристић бирао шта ће с киме говорити, и нерадо је говорио много. Писац се може похвалити, да је Јов. Ристић према њему најмање био резервисан у својим интимним! саопштењима, бар у овом, познијем, другом периоду живота и рада Ристићева, када су се проредили или и са свим нестали његови другови и сарадници из младости, са којима су га везивале интимности и друге врсте.

Лојалан у потпуном смислу речи, веома је Ристић негодовад непоузданост у супротне стране, а нарочито онде, где је с правом и основом очекивао верност и поуздање. Ристић је припадао оној школи реалних политичара, који нису сматрали да је политика то исто, што и надлагивање, подвала и дубара, како се у нас често чује па и практикује. Живећи у добу таквих схватања и Ристић је удешавао и своје поступање; а већ се зна, да правом политичару није направљен комплименат, кад му се изда сведочба: да је хтео бити светац међу анатемњацима.

На великим преломима, Ристић се увек тешко решавао. Дуго би и свестрано ценио сваки корак, пре но што би се решио да га учини. Промене Министарске, одлуке државне, крупна, државна и партиска, питања у време мира, да и не говоримо о онима у време рата, нису се никада код њега преламала преко колена. У тим важним приликама, он би радо чуо и брижљиво оценио мишљење свију оних, у којих се надао да га може наћи. Тада би кад кад рекао: „Паметна реч Краљевства вреди“.

Али, пошто је једном извео начисто шта хоће, Ристић онда није трпео да му сваки ремети његов утврђен план; тада није хтео више устукнути. Не одају ли ту његову решеност и исти карактер и одлуке за рат, нарочито други (1877.)7 Али ако се хтело нешто из-

! Тодор Туцаковић, кад год би долазио у Београд, радо би се и од писца обавештавао, чега има новога у политици» А кад би му одговорио ла незна, онда је он једном приликом узвикнуо писцу. „Ко не знар Тир Та ти си Ристићева каса, у коју је он затворио све своје тајне!“ Стари пријатељ је овим тврђењем несумњиво претеривао; али доиста стоји и то, да је писац много патио у односима са разним „првацима“ у странци, чију радозналост није могао да задовољи у погледу тога: „шта мисли“ или „шта каже г. Ристићр“