Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РИСТИЋ 181

зудом или чак и силом од њега постићи, ту је био до крајњих граница упоран, био је непопустљив, нарочито, ако би то било скопчано и са буди каквим понижењем. Томе свом схватању и цењењу своје воље и својих назора у политичким стварима, Ристић је нарочито

дао израза у своме познатом писму Краљу Милану, у лето 1886, (Књига П. страза 318.).

Сваки од савременика зна, да је Ристић био — Господин човек, у пуном смислу те речи. Био је то у ономе што има, у својим манијерима, у свеколиком начину живота. Али његово господство није значило раскош, још мање неумереност: Ристић је у свему умео држати меру. Лично узев, уживао је више у осећању, које даје уверење о притежању свега доброга, што животу даје отме- · ности и сигурности, но у употреби и изношењу самога тога добра, што га је он у почастима и иначе имао. У животу његову никада се није осећала промена са променом његових положаја. И као Намесник, када је цифра његових службених доходака бележена са 60.000., Ристић је живео исто као и прост пенсионар, и ако му је последња, дакле највећа цифра пенсије, бележена само 8.879.16. динара и због дугих и чешћих пауза и пенсионисања изостајала од више других лица, која су, у далеко нижим и несравњено мањим положајима и функцијама, мирно и беспрекидно одслужавала „свој рок“. Једном речи: Ристић никада није хтео да истиче своју личност и износи спољни сјај.

Ристић се, у свом највећем сјају и госпоству, сећао своје младости и њене оскудице. За то је најлешна сведоџба почетак његова тестамента, који почиње речма: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин!“ и онда наставља: „Пре свега осећам потребу да поднесем Промислу Божјем захвалност, што ме је из сиротиње подигао и на пут извео, на коме сам, и у грађанском животу и у државним положајима, могао заузимати угледна места, а својој Отаџбини послужити у тешким приликама, па јој што и привредити,...“ Но није било само то субјективно осећање скромности; Ристић је и на практици то документовао, као што ће најбоље показати овај пример. Кад је образовано Прво Намесништво (1868.), Миливоје Блазнавац изјави своју вољу: да се пред намесничке домове поставе страже, а на њима истакну заставе, за знак владалачке власти, коју Намесници врше, Ристић се одупре томе: „Што ће нам све тог Наша власт и положај, који заузимамо ни мало тиме неће бити већи, а само да постављамо између себе и остала света излишне преграде. Ја хоћу, да кад сутра сиђем са овога места и вратим се међу своје пријатељ=, да то могу учинити без зазора и без великога прелаза и у мојим личним навикама и спољашним знацима...“ Тако је и Блазнавац најпосле одустао од тога. За време другог Намесништва исто се тако, ако не и мање, осећао тај сјај, и у кући и ван ње. Један придодат жандармски нижи чин беше све, што се службено могаше видети око првога Краљевскога Намесника, који је увек, од куће до канцеларије и иначе ишао својим ногама — пешке, за разлику од великашких навика доцнијих вре-