Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

182 · жив. ЖИВАНОВИЋ

мена. Кад би преко лета ишао у коју страну бању, Ристић је желео да очува свој приватан карактер. Његова посетница, у таквим приликама носила је само овај прост знак: „Д-р Јов. Ристић“. То је била једина прилика, кадаје он чинио употребу од своје докторске титуле, која му је тековина из младости замењивала сјајне титуле његове старости. -

Јов. Ристић био је, за наше домаће прилике, имућан грађанин, и ако ни издалека не онако богат како га је по неки завидљивац замишљао, или који лични и политички противник чак хтео и јавно да представи. То је дало повода, да Ристић једном таквом приликом изјави преко новина: да уступа дотичном проналазачу све што овај, по свом тврђењу, пронађе у страним банкама од некаква богаства, остављеног ван земље. Исто су тако чисти и часни билим његови јавни рачуни, као министра и руковаоца државном имовином, или јавним прилозима, тако, да кад су његови политички противници и таква питања потрзали у Скупштини после промене 1880. год, Ристић је могао изјавити: да се неће користити правом застарелости по Закону о мивистарској одговорности. Наравно, сви су такви гласови брзо умуквули, н они, који су желели преглед диспозицио ог фонда за лоба Растићева управљања, нашли су тамо што нису желели: да су Ристићеве знатне уштеђевине у диспозиционом фонду потрошили пријатељи оних, који су Ристећеве рачуне прегледали. Све се и ту свршило изреком једнога од покретача свега овога: „Срамота ме је да оном човеку (Ристићу) у очи погледам... Међер су ови сад тек праве распикуће!“ Ристићу, као и свима владама његова доба, пре се могла пребацити велика штедљивост, која је, и у аванзовању чиновника и у трошку државног новца, и у својим рођеним дијурнама (н.пр. за време Берлинског Конгреса) ишла до тврдичлука. Али ови су људи, као штедљиви и чуварни домаћини на свом дому (Ристић је н.пр. имао домаћу књижицу, у коју је уводио све своје издатке) исто тако радили ну државном газдинству. Имање Ристићево има своје порекло, нешто мало у миразу, а иначе само у штедњи и чуварности, нарочито од 1859. године, када, приликом промене династије, и Ристић остаје без опредељења.! 3 атни положаји, које је заузимао олакшали су му ову врлину, као што му је тако довољно обезбрижено материјално стање дало ослонца, да се иу свом политичком држању осећа самосталнији и да се сдупре свему ономе што је „озго“ наилазило на њега, а он није сматрао да му то ваља прихватити или помоћи. То га је чинило, нема сумње, омрзнутим на двору, који није трпео ничији понос. И Ристић је с правом могао тврдити, да није никада био дворски човек. Али је и Ристић, свестан своје часности у те-

! Дакле, у овој земљи, говорио је себи Ристић: ти можеш, код твога доктората, савесности и преданости раду, остати без хлеба. И онда је почео да штеди. То се продужило у Цариграду, где је вели, увек ишао на Порту пешке, а гаваз је: носио торбу с актима „док је она влашка и грчка фукара пролетала мимо мене с колима.“ Тај систем строге штедње одржан је на свима положајима, чега је је– дино резултат оно, што је имао и оставио.