Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

СУМЊИВИ ЗНАЦИ ПРЕД ЖЕНИДБУ 195

И људи и Странке ломили су једни другима врат, а за Краљњев рачун. |

С тога Владама није допуштано, да имају свога програма; а ако је некаквог имало да буде, онда је то требао бити „краљев програм“. Или, ако је странка нека хтела да истакне неки свој програм, и Краљ морао то допустити, онда се он на делу старао да почетак и извршетак тог програма буде налик на онога, што је почео кројити „ћурак“, а оно испало на „тутункесу“. С тога није бивало ни министарских седница. Мако је неки министар хтео што извести, морао је то донекле крити, или се користити нарочито повољним тренутцима да то протури, плативши један свој успех или жељу и потребу, другом којом жртвом. Краљ је се утурао између Министара, раздвајао их у пословима, везујући свакога само за своју вољу. Никада Краљ Александар није ушао у собу где су била два или више министара, које тога дана први пут виђа, или их је малочас оставио, а да при уласку не запита: „А, шта сте то разговарали!“ Често пута морало му се рећи нешто са свим друго, јер су сеи министри морали не једном предохрањивати од једностраних захтева краљевих. Тако је и он сам био У вечитом подозрењу од људи, које је судба или ток политичких догађаја, довео с њим у пословни додир, ако већ који од њих није желео и хтео да буде његов потпуни јатак и саучесник без резерве и без поговора, па и тада без сигурности, да не буде ипак сам за све крив.

П, Краљево загонетно понашање према оцу, минигтрима и окелини. — Па ипак осећало се, да је Краљ Александар нарочито у

току последње две године (1899—1900), некако заузимао нарочито благонаклон положај према министрима кабинета др. Владана. Први знак, бар за министровања писца, беше краљева жеља, која се (с јесени 1899. за време Скупштине у Нишу) претворила и у наредбу: да сваки Министар има додатак у 500 динара месечно из фонда ва достојно заступање. Ма како да су министри, нарочито за време Скупштина и путовања (са само 8 дин. дневнице!) били изложени трошковима, и ма како да је овај додатак могао једном српском министру, који махом с породицом живи од плате, бити примамљив — ипак су чланови владе, и после лично написане наредбе краљеве, захвалили на тој пажњи. Он је морао имати неку потребу, због које је хтео да унапред обвеже Министре, управо да их купи. Скори бе догађаји показати, да је ово сматрање било тачно.

То је био, дакле, већ један сумњив знак. Али кад није Краљ могао да овако заврзе целу владу, он јету тактику покушао с појединцима, упућујући Председника Министарства да даје, о лрж. трошку, краљевско-дипломатске ручкове и забаве; ћушкајући с. р. Министру просвете и цркв. послова Андри Ђорђевићу четири хиљаде динара, као помоћ да изврши операцију оба ока, док се после