Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

196 жив. ЖИВАНОВИЋ

ишчаурило, да јето било из диспоз. фонда, на шта је Министар чак после морао дати и признаницу; или помажући мин. финансија, са више но четири пута већом сумом, да као добар брат, из неприлике извуче свога брата, који је толико, као одговорни чиновник упропастио, да не би дошао на робију. Наравно, остали чланови владе нису знали за све ово, ни сваком је пукло пред очима тек доцније, кад је Краљ Александар, из освете према тим истим људима, пустио, да буду јавно оптуживани за оно, на шта их је он сам натерао.Али у дане благовољења, кад су чињене ове, У већини случајева неправилне бенефиције, нико није ни слутио, што то све Краљ чини, као ни за што је Краљ, и у присуству писца тако јако после Скупштине у јануару одједном наваљивао на Министра просвете, да што пре иде у Беч на операцију, кад се после показало, да је то све било са предумишљајем. Краљу је требало, а зашто, видећемо.

У марту (1900) једне вечери, Краљ је дуго задржао у двору министре: правде, унутр. дела и привреде, веома симпатично разговарао и жалио се, док ће на један пут устати и отићи у своје одаје, и отуда донесе трн врло велике своје фотографије (у гардијском оделу). и са с. р. записом дана и имена, предаде свакоме од њих по једну уз ласкаво пропраћање. Што литог Али то није било све. И од писца Краљ је у два маха захтевао његову слику, коју је најпосле овај и дао. То све није било забадава. Али шта ће имати да следује, то није могао нико погодити, а још мање знати, као ни то, да ће, кроз не тако дуго време, све те изискане слике и рамови отићи или на дрвљаник или у ватру.

Краљ Александар је ове зиме (између 1899 и 1900) падао често у неку чудну сету. Краља је нешто веома мучило. Нешто је имао да каже, кад год би падао у таква нерасположења и задржавао нарочито млађе Министре дуго по вечери — али не каза! За то је водио мучне, празне разговоре, био кисео, и поручивао пиво. И то је био сумњив знак. Исто се понављало доцније, ну Београду, а нарочито је то пало у очи првих дана месеца јула, пред догађај, који ће кроз који дан избити свом силином на јавност.

Све је ово показивало, да се нешто крупно „кува“ у души Краља Александра, и да отуда потиче овај нови систем придобијања министара, обасипања крупним и ситним знацима пажње и благовољења.

Са свим су се у другом, супротном правцу, развијали одношаји краљеви према оцу.

У два маха, за време Скупштине у Нишу, десило се да је Краљ Милан бануо у хотел „Оријент“ и затражио да руча, што је за оне, који су иза кулиса дворских могли загледати, или коју реч отуда чути, био знак, да је Краљ Милан љут на „домаћина у двору“, на сина, и да је тим одсуством од дворске трпезе и ручањем у једној нишкој механи, давао израза тој срџби. Наравно, у интересу је обе стране било, да се то не продужи и дау ширу јавност не избије, и Краљ Милан се виђао и даље на свом месту

“ 1