Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

СУМЊИВИ ЗНАЦИ ПРЕД ЖЕНИДБУ 205.

и не сачека. Међутим нису само Министри били, који су стајали брижни пред великом неизвесношћу. У оном пространом полумрачном предсобљу, било је право расуло међу људима, дежурним официрима, као и послузи. Све је било узнемирено, обеспокојено, поплашено, брижно. С тога изгледаху попуцали сви конци етикеције и ранга. Нико се ником није противио, али се нико ни на кога није ни освртао; једни поред других пролазили су као мутави аутомати. Све је изгледало, као да тамо у Краљевим одајама: неко умире, да некога или нечега за навек нестаје...

Док је писац овог дела, повучен у себе, посматрао овај неми призор, Краљ, као олујом гоњен, бану на врата „мале собе“, а с прага само што викну: „Генчићу!“ и овај оде за Краљем у његов: кабинет. Али није потрајало дуго, из „мале собе“ нестајаше једног по једног Министра. Међу првима после Генчића нестаде Вукашина, па Андре, док, најпосле писац не виде и генерала Ј. Атанапковића да се и он изгуби. Услед тога писац ће рећи Стефановићу и Нешићу, да нема смисла стојати овде. И они тако, без пријаве, оду у краљев кабинет. Ту су се већ одигравале сцене, прво са Генчићем, што је ишао код Драге, па с Атанацковићем, који је хтео уверити Краља, да је Драга нероткиња.

Беше дошао одсудан моменат. Сви министри беху се наврстали око Краља, који беше обукао генералску униформу, спреман за полазак. Влада је после дате оставке, и толико крхања њених појединих чланова, имала да чује, лице у лице, од Краља његову пресудну реч. Али, Влада је имала да чује сад оно, чему се најмање надала, или боље рећи: што је најмање желела.

Краљ Александар, заузев место уза сам сто, у средини полукруга, који су сачињавали седморица министара, и окренут њима поче тоном одлучним:

„Ја, господо, имам право да као човек будем срећан. Та је госпођа једини услов моје среће, и ја хоћу њу да узмем. Од тога ме не може нико одвратити. Ја нисам ни у детињству, ни у младости имао никога, ко би ме волео(!). Та ме је жена потпуно разумела и ја сњом хоћу да поделим и зло и добро у животу. Сад хоћу да јој дам прстен,..,.“

»Од вас, настави Краљ живо, имам право да захтевам да вршите дужност. То ми право даје Устав. Ви Бете ми — окренув се Министру унутр. дела Генчићу —- бити одговорни за ред у Пре: стоници; а ви — окренув се Министру војном генералу Атанацковићу — за ред у земљи. Вама пак — окренув се Заступ. Председника министарства В, Петровићу — ево моје Прокламације и пробајте да је не штампате“ и даде му је, на што Петровић са свим махинално пружи руку и прихвати хартије, које је пре ручка секретар краљев на познати нам начин Краљу предао.

Краљ говораше журно, не допуштајући паузе и не дајући могућности за прекидање. Беше одлучан до опорости; јер и његова рођена лична судба стајаше, у томе моменту, на преокрету, но не. само у смислу како ју је он схватио.